U kakvom svetu živimo? Kakav svet želimo? Kakav svet možemo očekivati? Odgovore na ova bitna pitanja dali su istaknuti profesionalci komunikacijske industrije iz čitavog regiona Jugoistočne Evrope…Ovoga puta, čast je pripala Predragu Vojinoviću, Creative Strategist-u agencije Degordian Beograd…Razgovor vodio Nenad Danilović
Kakav svet živimo?
– Živimo, pre svega, u mikrosvetovima koje sami stvaramo. Uz izbore i mogućnosti koje su nam danas na raspolaganju, dva čoveka istih godina, iz istog mesta, istog obrazovanja i istih primanja, mogu da žive u dva potpuno različita sveta. Ipak, ako pričamo o većini ili o nekom proseku, čini mi se da živimo u doba egzibicionizma, voajerizma, materijalizma i egoizma. Mnogo “izama”, a sve njih možemo da sublimiramo u prosečnoj objavi Instagram korisnika. Opterećeni smo time da na svojim društvenim mrežama ostvarimo efekat da drugi (uglavnom nepoznati i nama krajnje nebitni ljudi) pomisle – “kako bih voleo da živim njegov život”. To nas opterećuje toliko da propuštamo da živimo život, a umesto toga ga režiramo i emitujemo, poput Trumana iz Trumanovog show-a, koji zna da je u programu. Kada budete sledeći put na nekom koncertu, obratite pažnju na to koliko ljudi uživa u koncertu, a koliko ih emituje u live-u ili snima za story i tako propušta taj trenutak kada omiljeni muzičar svira ili peva za njega, sada.
Svet kakav želim
– Svet kakav želim je teško opisati, a da ne zvučim kao kandidatkinja za Mis Univerzuma… To je svakako svet u kojem materijalno nije na prvom mestu. Mislim da ljudi treba da se bore za više dok god mogu, ali da budu srećni onim što imaju u tom trenutku. Popularna psihologija nameće da su apsolutna sreća i izobilje na neki način zagarantovani svima, pa čim nije tako postajemo anksiozni, depresivni i kačimo tužne pesme i citate na svojim profilima.
Svet će uvek biti onakav kakvim ga mi stvaramo, pa smo za bolji i drugačiji svet potrebni drugačiji mi.
Voleo bih da se probudim u svetu gde se bavimo sobom u smislu rada na sebi, ali svesni da se svet ne vrti oko nas. Aktuelna epidemija je možda dobrodošla kao šamar da nas podseti da ništa nije zagarantovano i da treba da cenimo ono što imamo.
Svet kakav očekujem
– Nažalost, ne liči na svet kakav želim.
Egocentričnost i opterećenost slikom koju gradimo o sebi nas sprečava da sagledamo svet koji nas okružuje i demotiviše nas da se bavimo problemima koji se ne tiču nas lično. Ili barem mi mislimo da nas se ne tiču.
Vraćam se na epidemiju…od nas se očekivalo da sedimo kod kuće i gledamo TV, ali je za mnoge i to bilo previše, pa su se dovijali na razne kreativne načine kako da te zabrane zaobiđu. Ako nam je teško da makar to učinimo da bismo doprineli rešavanju nekog problema koji se tiče šire zajednice, kako da očekujemo veće angažovanje u cilju smanjenja emisije štetnih gasova i ublažavanja klimatskih promena, na primer?
Ipak, trend na društvenim mrežama, kojima smo toliko posvećeni, je skretanje pažnje na razna društvena pitanja i izazivanje preko potrebne akcije ljudi. Pa evo, da završim u optimističnom tonu, nadam se da će upravo ta vrsta komunikacije doprineti spajanju dva sveta – našeg malog mikrosveta i sveta koji svi zajedno delimo, a koji će sutra biti bolji nego danas.
Autor: Nenad Danilović
Izvor: Advertiser Serbia
Facebook
Twitter
LinkedIn
RSS