Agencije

VLADIMIR ĆOSIĆ: „U svetu paradoksa, čuda prestaju da nas čude“

U kakvom svetu živimo? Kakav svet želimo? Kakav svet možemo očekivati? Odgovore na ova bitna pitanja dali su istaknuti profesionalci komunikacijske industrije iz čitavog regiona Jugoistočne Evrope…Ovoga puta, čast je pripala Vladimiru Ćosiću, Executive Creative Director-u agencije Drive…Razgovor vodio Nenad Danilović

 

Kada bih morao jednom reči da opišem svet u kojem živim, ta reč bi definitivno bila paradoks. Namerno sam rekao „živim“, jer sam mišjenja da bukvalno svako od nas, svako ljudsko biće, još šire, svako živo biće, živi i aktivno ili pasivno kreira svoj svet, tj realnost u kojoj obitava.

I to je prvi paradoks sveta u kojem živimo – činjenica da svako od nas ima svoju realnost, nekada veoma drugačiju od svih ostalih, a opet, svaka realnost utiče presudno na onu drugu, a sve zajedno kreiraju taj teško dokučivi, nekada predivni haos.

Taj paradoks ne postoji samo na filozofskom nivou promišljanja, ja ga zaista živim svakog trenutka, u njemu u isto vreme koegzistiraju remek dela Alfreda Hičkoka i đubre od žutih medija, Dalaj Lama i diktatori odgovorni za hiljade smrti, depresija propuštenih šansi, anksioznost očekivanja od budućnosti i spokoj sadašnjeg trenutka. Sve u istom momentu, na istom mestu, u istoj osobi.
Sa jedne strane, živimo u svetu koji nikada u istoriji nije bio bolji, socijalno pravedniji, ljudski solidarniji, zakonski pravičniji, empatičniji, obrazovaniji, manje siromašan, kulturniji, ekonomski napredniji… Sa druge, oruđa uništenja su prevazišla maštu pisaca od pre samo nekoliko decenija, a sredstva masovne manipulacije do te mere usavršena da je naprosto nemoguće ne biti paranoičan. Ili još gore, ne biti skeptičan i tmuran kao dan u kojem ovo ispisujem, po pitanju budućnosti i opstanka, ako ne nas, onda zasigurno već naše dece.
Nisam sklon fatalističkim teorijama, ali poprilično primamljivo deluje anti naučna teza da nam se kao ljudskoj vrsti pandemija desila sa razlogom, jer su stvari otišle predaleko.

A opet, samo jedan duboki udisaj u šumi dok pada kiša je dovoljan da ceo ovaj destruktivni potencijal nestane.

Paradoks.
Baš kao fotografija skupocenih jahti koje u toku pandemije na nekoj rajskoj lokaciji formiraju natpis „We’re all in this together“. Kao činjenica da se u delu bivše komunističke zemlje u kojoj živimo samo četiri procenta ljudi izjašnjava kao nereligiozno, i to u momentu kada nam goli životi zavise isključivo od nauke. Paradoks kao briga i sreća koju u isto vreme donosi roditeljstvo.
Pravo je malo čudo da u džep svakog od nas stane sprava koja u sebi poseduje svo kolektivno znanje čitave ljudske rase, da smo za jedan vek produžili prosečan ljudski život za trideset godina, da smo hodali po drugim nebeskim telima, da veštačka inteligencija u nekim aspektima već prevazilazi sposobnosti svojih tvoraca, ali izgleda kao da smo na ova sopstvena dostignuća potpuno oguglali. Do te mere da nas tako rezignirane, ne čudi ni što su nam neretko veze koje kreiramo lišene smisla, postupci ljudskosti, deca pristojnosti, obrazovanje vrednosti a vođe stida.
U svetu paradoksa, čuda prestaju da nas čude.

Često se govori o novoj normalnosti, onoj koja treba da nastupi posle pandemije, a koja će za većinu ljudi predstavljati svet koji znamo od pre pojave virusa, samo malo modifikovan, do te mere da je „nov“, ali „normalan“. To je upravo svet koji ne želim, zato što nikada nije bilo „normalno“. Samo smo prihvatili realnost koja nas okružuje kao normalnu, nesposobni da joj se odupremo.

Za nas je normalno bilo da do te mere zagadimo planetu da doslovno milion vrsta biljaka i životinja bude na ivici nestanka sa Zemlje, da se mi sami davimo u đubretu i gušimo u dimu, te da konačno i opstanak sopstvene vrste ozbiljno dovedemo u pitanje.
Normalizovali smo ekstremnu pohlepu, nejednakosti, depresiju i anksioznost.
Sasvim je normalno, gotovo očekivano, da na čelu najvećih svetskih sila budu apsurdni diktatori, još luđi i gluplji od onih sa početaka kreiranja zajedica koje nazivamo državama.
Nikog ne potresa činjenica da su savremene političke partije organizovane kao neoliberalne korporacije, te da su medju njima gotovo potpuno nestale razlike u politici ili ideologiji. Jedina prava razlika među njima danas je u političkom narativu i imidžu koji emituju.
Neko nas je, tokom godina, decenija i vekova, ubedio da je sve to normalno i da tako mora.
U svetu nije uvedeno vanredno stanje tokom pandemije, ono je samo normalizovano, bez pompe i otpora.

Mislim da nam je, zasluženo ili ne, trenutno data šansa da kao vrsta krenemo iz početka, koju ne znam da li ćemo iskoristiti. Verovatnije je da nećemo. A morali bismo. Jer mi se čini da je jedna od poslednjih.

Morali bismo da se kolektivno okrenemo očuvanju prirode, održivim izvorima energije i sprečavanju klimatskih promena, koje su cunami u poredjenju sa talasima corona pandemije. Da u potpunosti zabranimo lov, poštujemo prava životinja i borimo se za veganski svet, u kojem ćemo naučiti da živimo u skladu sa prirodom, a ne pokušavati da je potčinimo sopstvenim egocentričnim željama. Da se kao društvo brinemo o svakom pojedinačnom članu, pogotovo o onim najslabijim i najugroženijim, jer smo kolektivno jaki onoliko koliko je snažan najslabiji član. Da radimo manje a smislenije. Da uvedemo besplatno i obavezno srednjoškolsko obrazovanje za sve i besplatno studiranje koje će se finansirati iz brutalnog oporezivanja šunda. Da agresiju lečimo, a ne odgovaramo istom merom. Da uvedemo časove meditacije u osnovne škole. Da političari primaju prosečnu platu u svojoj zemlji. Da kao muškarci konačno priznamo da smo u svemu inferioran pol. Da dekriminalizujemo marihuanu i prostituciju.

Da se od kada se rodimo do kraja života učimo empatiji.
U ovom momentu, to bi bila najprirodnija i najsmislenija stvar koja bi trebalo da se desi, ali se neće desiti. Jer mi živimo paradoks.

To je realnost koju ja živim, kakvu bih voleo da živim i kakvu ne bih, a mislim da će se desiti. Sve te realnosti se prepliću i na nama je da izaberemo koja će biti dominantna.
Taj paradoks kojem se uporno vraćam je moja realnost, verovatno i velikim delom jer je i deo mog karaktera i mog životnog narativa. Šta drugo i očekivati od provincijalca koji veći deo svog života živi u prestonici, scenariste koji je izabrao advertajzing za životnu profesiju, anarhiste koji veruje u red i kontrolu, kreativnog menadžera, socijalno anksioznog govornika, nihiliste koji veruje u čuda?

Zato i ovaj tekst, kao i ovaj život uzmite sa velikom rezervom i udahnite duboko u šumi dok pada kiša.

I onako je ceo život samo u snu san.

 

Autor: Nenad Danilović
Izvor: Advertiser Serbia

Kliknite da postavite komentar

You must be logged in to post a comment Login

Postavite

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Više u Agencije

Saatchi&Saatchi Hrvatska osvojio AdForum-ov PHNX

Advertiser Serbia13. jula 2020.

Jana 800 by Saatchi&Saatchi Hrvatska

Advertiser Serbia3. jula 2020.

Doktori superheroji deo digitalne izložbe “Great ads for good”

Advertiser Serbia3. jula 2020.

Novi letnji Master class u Represent Communications: TikTok like a PRO

Advertiser Serbia3. jula 2020.

Budućnost maloprodaje: Sinergija razumevanja, efikasnosti i empatije

Advertiser Serbia30. juna 2020.

POLARIS otkriva kako COVID-19 kriza utiče na advertajzing industriju

Advertiser Serbia26. juna 2020.

PREDRAG VOJINOVIĆ: „Živimo u doba egzibicionizma, voajerizma, materijalizma i egoizma“

Advertiser Serbia26. juna 2020.

DAVOR BRUKETA: „Nadam se da ćemo pronaći način da prestanemo nanositi bol jedni drugima kao i drugim vrstama“

Advertiser Serbia25. juna 2020.

ROBERT BOHINEC: „Želim svet bez maski. Čak i bez onih na licu“

Advertiser Serbia24. juna 2020.

Otvaranjem poslovne jedinice u Srbiji agencija Will Marlow proširuje svoje poslovanje

Advertiser Serbia23. juna 2020.

IVAN TANIĆ: „Želim svet malo suosjećajniji i mrvicu tiši“

Advertiser Serbia22. juna 2020.

VELJKO GOLUBOVIĆ: „Ovaj svet više ne pripada nama, niti mi njemu“

Advertiser Serbia19. juna 2020.

W+K: Sarađivaćemo samo sa klijentima koji podržavaju BLM pokret

Advertiser Serbia18. juna 2020.

Ask an expert: ANĐELKO TRPKOVIĆ, CEO Publicis Groupe Adriatic

Advertiser Serbia17. juna 2020.

JANKO PAVLOVIĆ: „Imam utisak da ni centri moći ne znaju šta rade“

Advertiser Serbia17. juna 2020.