U kakvom svetu živimo? Kakav svet želimo? Kakav svet možemo očekivati? Odgovore na ova bitna pitanja dali su istaknuti profesionalci komunikacijske industrije iz čitavog regiona Jugoistočne Evrope…Ovoga puta, čast je pripala Nebojši Krivokući, kreativnom direktoru agencije Communis DDB, Beograd…Razgovor vodio Nenad Danilović
Kakav svet živimo?
– Za početak – mi ne živimo jedan i ne živimo isti svet. Sadašnji svet čini niz pojedinačnih ‘bablova’ koji su u većoj, ili nikakvoj interakciji. Ti ‘bablovi’ se razlikuju po idolima; simbolima, vrednostima i (ne)realnim pričama u koje njegovi stanovnici veruju, i koji se na osnovu tih parametara upuštaju u kontakt sa drugim ‘bablovima’. To nije izum naše generacije – jedina razlika je u tome što se konture tih zasebnih celina sada vide bolje nego ikada pre, i to je jedan od paradoksa modernog doba. To nije loše samo po sebi, iz te diverzifikacije se rađaju i dobre i loše stvari.
Ova pandemija je, zato što se ticala svih nas, odnosno zato što je bila ‘viša sila’ – na kratko srušila neke barijere između tih bablova i podsetila nas na važnost empatije, saradnje, saosećanja i razumevanja. To je zanimljiv paradoks – održavali smo distancu, a dugo nismo bili bliži nego tokom njenog trajanja. Zato se i ‘svet’ koji živimo upravo promenio, još jednom – a trenutno je teško predvideti gde će nas ta promena odvesti.
No, ukoliko termin ‘svet’ koristimo kao zajedničko ime za opšte tendecije i sile koje utiču na sve našle bablove, recimo to ovako: Živimo ‘svet’ koji su Zamjatin, Harms i Haksli predvideli pre više od devedeset godina, na koji su nas Pajtonovci upozoravali pre pedeset godina kroz ‘skečeve’, iako to nisu bili samo ‘skečevi’; živimo svet koji su najavljivali i film ‘Idiocracy‘, Džordž Karlin i Frederik Pol, ostaću pri referencama iz pop-kulture.
Kada podvučemo crtu – taj svet izgleda obeshrabrujuće, i daje nam dosta materijala za mnogo crnog humora na temu kraja sveta. Ali, nije ovo prvi put da ‘svet’ izgleda loše, i nije neočekivano. Na jednoj asirskoj ploči staroj gotovo 5000 godina je urezano: „Zemlja se izobličila poslednjih dana. Najave govore da se svet sve brže primiče svom kraju. Korupcija i odsustvo morala glavni su znaci.“
Ovaj naš sadašnji ‘svet’ je, naročito iz vizure nas sa ovih prostora, lako opisati kao prljav, pokvaren, nepravedan, nezainteresovan, bezobziran, korumpiran i zapušten. Ovaj ‘svet’ je trenutni rezultat naše (ne)zainteresovanosti za sebe i one oko nas, (ne)spremnosti da ga popravljamo, (ne)svesti da možemo bolje. U nekim delovima sveta ljudi kao da su prestali da veruju da je svakodnevna borba za bolji svet moguća, i neophodna.
Iz vizure nekoga ko trenutno živi u Danskoj je verovatno sve to isto tako – ali taj neko, tamo ima ideju da živi u društvu ljudi sa kojima deli neke neupitne vrednosti, u kojem su napravljeni dogovori šta je prioritet a šta je smeće, pa se zajedno bore da učine svoj ‘babl’ nazvan Danska boljim. Da ne uzimam kao primer Dansku, imamo ga i u blizini. Po onome što čitam i vidim – grad Šabac je bolje organizovani ‘babl’ od ostatka Srbije. Oni su dokaz da je bolje – moguće.
Ipak, najvažnija pojava u ovom sadašnjem ‘svetu’ je, pored nedostatka empatije – pitanje našeg pogleda u bolju budućnost.
Verovatno po prvi put u istoriji čovečanstva ideja budućnosti velikom broju ljudi ne zvuči kao nešto dobro, lepo i obećavajuće. Mi se, naravno, prirodno plašimo nepoznatog i novog. Nas ideja budućnosti ontološki plaši, ali je ‘svet’ uvek pružao dosta dobrih razloga da se veruje u bolju budućnost. I ukoliko danas čitate ‘o budućnosti’ – u tim najavama ima razloga za optimizam: let na Mars, prosečna dužina života, zelene zgrade, nanoroboti-doktori… Ali! To što se mi spremamo da letimo na Mars, to što imamo uvid u naš genom i znamo da možemo da odstranimo greške koje izazivaju teške bolesti u našem DNK, ili to što znamo da od slane vode napravimo pijaću – kao da, po prvi put, takve vesti nisu dovoljno snažan argument da mi zaista verujemo da će budućnost biti bolja.
Jedni se, s pravom, plaše činjenice da će tom budućnošću upravljati algoritmi. Drugi se, sa još više prava, boje da će sve te blagodeti biti dostupne samo bogatašima, a ne svima. Treći se plaše da će cena – po pitanjima naše privatnosti, sigurnosti, ili dostupnosti prirodnih resursa – biti prevelika.
I svi su u pravu.
Šta se to dogodilo? Izgleda da su pitanja sumnje i razočaranja – kojima su se filozofi u XX veku bavili u svojim ‘bablovima’ – konačno stigla i do šire javnosti, i sada smo malo zblanuti.
Izgleda da živimo svet sumnje i razočaranja. Jedan deo toga može da se popravi promenom percepcije, odnosno – komunikacijom. Drugi deo mora da se promeni borbom, inače će nakon razočaranja uslediti beznađe.
Svet kakav želim
– Za odgovor na to pitanje iskoristiću detalje koje sam video u nekim drugim, postojećim ‘bablovima’ na planeti Zemlji. Komponovaću sliku sveta kakav želim koristeći stvari koje su se na planeti već dogodile, uglavnom kao lokalni izolovani incidenti.
U tom ‘idealnom’ svetu političari su službenici koji idu na posao javnim prevozom ili biciklom, svesni da su na tim pozicijama privremeno i da primaju platu od građana da sistem učine boljim. I čine ga boljim – i zato mirne savesti mogu da sednu na tribinu fudbalskog stadiona zajedno sa ‘običnim građanima’ i navijaju, kao što Premijer Islanda to radi. U tom svetu političari koji naprave grešku ili ga učine gorim – lete napolje iz igre: neko u zaborav, neko u penziju, neko u zatvor.
U tom svetu kakav želim su odlučnost i pravednost važne sile-pokretači, pa neke žene, kada ih muževi -političari iznerviraju glupavim odlukama – organizuju štrajk uskraćenja seksa svojim muževima dok se ovi ne dozovu pameti i odustanu od svojih gluposti (imali smo takav primer u Africi).
U tom svetu su važne sile saučesništvo i empatija – te kada je neophodno preseliti Nacionalnu biblioteku građani naprave ‘lanac’ ruku i presele je očas posla (što se dogodilo u Letoniji). Ili imaju hrabrosti da urade jedan jednostavan, naizgled bezazlen, a zapravo strašan gest okretanja leđa tipu koji im zatire radnička prava, kao oni medicinari u Belgiji pre nekoliko dana.
U tom svetu se glas Nil Degras Tajsona čuje dalje od manipulacija Dejvida Ajka, i to ne samo zato što je Degras Tajson korpulentniji pa ima veću rezonantnu kutiju. U tom svetu su dominantni brendovi koji poštuju ‘fair trade‘ principe ili poštuju barem logiku poput onog tipa koji ima titulu ‘Chief Shoe-giver‘.
Da budem jasan – ja sam u svetu koji je veoma blizak ‘svetu kakav želim’ već živeo, nekih osamnaest godina. Po mnogim parametrima – taj svet je bio blizak tom mom idealu. Ne, nisam ‘jugonostalgičan’, i to društvo nije bilo idealno, ali je u njemu postojao sistem vrednosti, i taj sistem je dozvoljavao da se o njemu raspravlja, i da se provocira, do određene granice. Nekada su te granice bile veoma restriktivne, ali u konačnom zbiru, i naročito u odnosu na ovo ‘naše’ današnje društvo – ono je bilo hrabrije, liberalnije, sređenije i po pojedinca prihvatljivije za život od ovoga sada. Žao mi je onih koji nisu imali iskustvo života u nekom organizovanom sistemu, nije važno da li se on zvao Jugoslavija ili se zove Novi Zeland, Finska ili Slovenija. Možda ni ta društva nisu savršena, ali se trude. Građani tih društava se trude i bore da ono bude bolje. Ja to želim – da živim svet koji se trudi, ima ideju, ostvarivi plan, koji organizuje resurse, ima uvid u detalje procesa, a ne spotakne se na tački zvanoj lansiranje sajta koji ne radi ili „zaboravi“ da otvori broj telefona za informacije za građane.
Ne želim da živim u svetu u kojem neko zaboravi da drveću treba zemlja da bi preživelo, što se zaboravilo kada se pravio „plan“ uređenja centralnog gradskog trga.
Svet kakav očekujem
– „The Future’s so bright, I gotta wear shades“ kaže jedna zabavna pesma o nuklearnom ratu.
Pošto je pitanje „kakav svet očekujem“, a ne „kakvom svetu se nadam“ – očekujem da će nas još dugo vremena podjednako tući infodemija lažnih vesti, plitke logike, privremenih, a neodrživih rešenja, uragana, poplava, požara, nacista, desničara, zagađenja vazduha…
Ali, taj fake news momenat je po nas kao vrstu pogubniji od ostalih nabrojanih stvari. Ne samo zato što smo mi vrsta koju priče drže na okupu, već i zato što većina tih lažnih vesti utiče na naše zdravlje, kvalitet života, dužinu života naše dece, način na koji se borimo protiv viših sila i raznih pošasti. Kada zaluđujete ljude lažima, dobijate strašne stvari i ne morate zbog toga da gledate „Years and Years„, dovoljno je da pogledate šta se dešava u Srbiji, u Obrenovcu ispred kampa za migrante pre nekoliko dana kada su se na ogradi pojavili našisti. I to je, da se dotaknemo i našeg posla – jedna od pojava u kojem i naša profesija ima priliku da pomogne da svet postane bolji. Ako ništa više – producirajući ideje poput ‘Burn Racist Giga‘.
Očekujem svet u kojem će se suštinski promeniti odnos prema smrti, zato što ćemo živeti duže i kvalitetnije; kao i to da će se promeniti naš odnos prema posedovanju stvari – ali tu temu ostavljam onima koji se tim temama ozbiljno bave, poput Juvala Noa Hararija.
Očekujem i to da će se organizovana društva, poput onih Novozelanđana iz prethodnog pitanja sa svim tim izazovima nositi lakše, da će smišljati nova rešenja, razvijati i empatiju i tehnologiju, pa na kraju i pobediti. Takva društva će postati ‘festivalski success case‘, da iskoristim terminologiju iz marketinga, to će biti nagrađivani primeri kako se neke stvari rešavaju i organizuju, i to će inspirisati i druge.
Ili neće, pa će nestati – što je takođe deo prirodnog procesa i evolucije.
Očekujem drugačiju društvenu atmosferu i drugačije poređane ideale od one generacije koja sada ulazi u desetu godinu života. Oni će za 10-15 godina početi da ozbiljno utiču na svet oko sebe i smejaće nam se kao što smo se mi smejali generaciji koja je lečila bolesti pijavicama ili verovala da će biti više kiše ako žrtvujemo živo biće ili uputimo molbu nevidljivoj sili. Ta generacija koja dolazi, oni će biti totalno zbunjeni našim ponašanjem… „Čekajte, vi ste se mlatili oko toga gde je granica ‘države’? Mislili ste da je važna cena automobila koji posedujete? A zašto vam je bilo važno da nešto ‘posedujete’? Razvrstavali ste ljude prema boji kože? A plavooki i zelenooki nisu ratovali međusobno? Ali razlozi za te razlike u bojama kože i bojama očiju dolaze iz istog lanca informacija, kako vam je to promaklo?“
Toj generaciji će biti još smešnije kada budu čitali naša jezička prepucavanja i ko je od koga prvi ukrao koje slovo, i ko je prvi počeo da kleše svoje ime u kamenu. Ali, bolje da nam se smeju, nego da nas proklinju, iako se mi trenutno baš trudimo da bude ovo drugo.
Pošto sam počeo referencama iz pop-kulture, završiću na sličan način: u svetu koji očekujem Hakslijev ‘Divljak’ pobeđuje i vlada sve dok se ne pojave Klarkovi ‘Overlordi’. Ili Vogoni.
Mada mislim da su Vogoni odavno sleteli. Presvukli su se, pojavljuju se svakog dana na televiziji, ruše nam delove sveta bez prethodne najave, i – povrh svega – vole baš lošu poeziju.
Autor: Nenad Danilović
Izvor: Advertiser Serbia
Facebook
Twitter
LinkedIn
RSS