Tri mlade umetnice koriste tradicionalne mašine i metode štampanja za pravljenje modernog dizajna za njihov biznis pod nazivom “Tajpkejs indastris”.
Dve prijateljice su 2012. godine donele hrabru odluku – obe su dale otkaz u časopisu gde su radile kao grafičke dizajnerke i otvorile su privatnu štampariju. Treća drugarica im se takođe pridružila jer je prilika bila previše izazovna i kreativna da bi je propustila.
Štamparski valjak težine 360 kilograma je star skoro 100 godina. Nema motor, što znači da Emili Denlen mora sama da pokreće pedalu kako bi mašina utisnula dizajn na papir. Jedna od porudžbina su podmetači za čaše je za lokalni restoran. Na podmetačima je mapa na kojoj se vidi lokacija restorana. Ovakve mašine se više ne proizvode.
“Jedna od mašina je iz 1960-ih. Koristili su ih za štampanje novina i sličnih stvari. Ovo je jako lepa presa jer se pravi odličan otisak. A i raznovrsna je”, kaže ko-vlasnica Stefani Hes.
U ovoj štampariji se sve radi ručno – mešanje boja, ubacivanje papira, podmazivanje mašine i njeno čišćenje. Ali zbog čega su one izabrale da koriste stare mašine umesto da samo pritisnu dugme i odštampaju nešto sa kompjutera?
“Ovo nudi drugačije usluge od digitalnog načina štampanja. Za mene je to vraćanje lepoti opipivanja jer osećate papir i osećate šta štampate ili pravite”, kaže Stefani.
To je u isto vreme umetnički izazov jer starim mašinama treba dati novu svrhu.
“Prvo smo morali da naučimo kako da koristimo ove mašine, što je bilo drugačije od onoga što su nas učili u školi. A onda, kada razumete kako funkcioniše, koji otisci najbolje funkcionišu, šta najbolje izgleda na njima, onda počnete posebno da dizajnirate za to”, kaže jedna od vlasnica Alesandra Ečeveri.
Mušterije uvek žele nešto jedinstveno i specijalno. Nevezano za to da li naručuju jelovnik, vizit kartice, postere ili pozivnice za svadbu – cilj je da napravite nešto što će usrećiti mušterije.
“Sve što pravimo je u potpunosti dizajnirano prema željama mušterija. Ukoliko imam neku ideju, uvek ću to da podelim sa njima”, ističe ko-vlasnica Emili Denlen.
Upravo to se dogodilo kada su Ana Han i Džošua Garsija unajmili Typecase Industries za dizajn pozivnica za njihovu svadbu.
“Moj stil je oduvek bio starinski. Volim dizajn sa štampanim slovima, volim kad mogu da opipam slova na pozivnici. To je izuzetno iskustvo. Ne da samo možete da pročitate pozivnice, već možete i da je osetite, opipate”, kaže Ana i dodaje:
„Želeli smo nešto cvetno, klasično i elegantno – nešto vanvremenski. To smo im preneli i rekli da želimo da nekako uvrste i lik “totora”. Kada su nam pokazali prvi dizajn, bili smo oduševljeni. Skoro ništa nismo menjali”.
Dok tri prijateljice uče više o radu sa ovim mašinama, one koriste starinsku tehnologiju za pravljenje novog dizajna – a i poslovni uspeh.
Facebook
Twitter
LinkedIn
RSS