VOJISLAV BRAJOVIĆ, Predsednik UDUS-a: „Postignuća dramskih umetnika su nemerljivo veća i bolja od njihovog statusa“

Imali smo čast i zadovoljstvo da razgovaramo sa Vojislavom Brajovićem, legendarnim srpskim i evropskim glumcem, koji je na čelu UDUS-a (Udruženje dramskih umetnika Srbije) od 2013. godine. Povod za razgovor, bio je veliki jubilej UDUS-a – 100 godina njegovog postojanja i rada…Razgovor vodio Nenad Danilović

Povod za ovaj razgovor je 100 godina od osnivanja UDUS-a. Za početak, kako ocenjujete položaj UDUS-a kao jedne od najdugovečnijih institucija u Srbiji? Kada kažemo položaj, mislimo na pre svega finansijski ali i društveni, u pogledu uticaja i poštovanja.

– Nije najvažnije što je jubilej, odnosno 100 godina od osnivanja Udruženja dramskih umetnika. Po mom uverenju važnije je ono zbog čega su se udružili, a to je pozorište, dramska delatnost kroz koju su i prethodno bili, malo je reći, izuzetno dragocen i važan segment društva. Da ne širim priču previše, i ne ulazim u detalje. Najkraće, izuzetno su doprineli modernizaciji društva, njegovom razvoju, osvajanju sloboda…Dakle, između ostalog, suštinski su gradili identitet naroda. I danas. Treba reći da je ideja o osnivanju Udruženja začeta tokom izbeglištva u Prvom svetskom ratu, a prva esnafska asocijacija bila je Udruženje glumaca Srba, Hrvata i Slovenaca.

Pitate me za današnji finansijski i društveni položaj. Nisam čovek koji kuka i koji se žali, a naročito ne kada je reč o svečanim trenucima poput ovog jubileja. A nije nikakva tajna koliko je UDUS siromašan, njegovi članovi na rubu egzistencije ili ispod. Fond solidarnosti je prazan, a broj onih kojima je pomoć potrebna sve veći. UDUS ima status reprezentativnog udruženja u kulturi, a kako to zakon definiše, radi povereni posao od strane države koji se, između ostalog, tiče brige o samostalnim umetnicima kojih je sve više budući da je već izvesno vreme na snazi zabrana zapošljavanja. Kako rekoh, neću se žaliti koliko nam nedostaje podrška nadležnih.

Uzgred, jubilej dočekujemo bez krova nad glavom, odnosno u podstanarskom statusu.

Koje sve funkcije ima Udruženje dramskih umetnika Srbije danas? Koje najbitnije aktivnosti i produkte delatnosti UDUS-a biste istakli?

– Delimično sam upravo o tome govorio. Ako krenem sve da nabrajam, pa još da se držim pravno preciznih formulacija bojim se da ćemo em odužiti, em rizikovati da budemo dosadni. Nemojte od glumca tražiti da bude dosadan…Ukratko: Najbitnija aktivnost jeste zaštita i odbrana profesije, naravno i onih koji se njome bave, kao i ustanova kulture kojima je delatnost pozorište. A na tome se radi na razne načine, kroz mnoge aktivnosti, i sistemskim i ad-hok naporima…I, slobodno mogu reći – 24 sata dnevno.

Logična izvedenica iz prethodnog jeste: Kakav je položaj dramskih umetnika u Srbiji, po svim parametrima koji važe i za UDUS kao njihovo udruženje?

Da je dobar ne bi radili 24 sata. A kada je o rezultatima reč – postignuća dramskih umetnika su nemerljivo veća i bolja od njihovog statusa. Podsetiću vas da su naša pozorišta, zahvaljujući rezultatima, u članstvu najrelevantnijih evropskih teatarskih asocijacija. Primerice, Jugoslovensko dramsko je u Uniji teatara Evrope, a to vam je isto što i Liga šampiona u fudbalu.

Na čelo UDUS-a došli ste 2013. godine. Kakvo stanje ste zatekli, a kakvo je stanje Udruženja danas?

– Želim da verujem da smo makar za milimetar pomerili stvari. Ali, nismo rešili razna važna pitanja. Pozorišne kuće su u velikom problemu sa zakonima. Na primer, za opremu predstave ili za angažovanje glumca ili reditelja po zakonu treba raspisivati tender. Te tako, slikovito rečeno, valja raspisati tender za Juliju budući da, kako rekoh, ne možete zaposliti mladu glumicu zbog zabrane zapošljavanja. Čitav je niz sličnih stvari.

Udruženje bi moglo raditi i uraditi mnogo bolje i više kada bi nadležni uvideli koliko je to objektivna potreba a ne teret i višak.

UDUS danas deluje u nadasve specifičnom društvenom, političkom, ekonomskom i medijskom okruženju. Kako vidite to okruženje, po svim navedenim dimenzijama? U kojoj meri je okruženje pogodan okvir za delovanje UDUS-a?

U novom društvenom poretku, Udruženje dramskih umetnika Srbije i dramska delatnost mogu samo da doprinesu razvoju, napretku, demokratizaciji, opstanku u tranziciji…Mi koji se pozorištem bavimo to znamo i shvatamo, samo je problem što to ne vide oni u čijim su rukama i nož i kolač. Pozorište je i korektiv, zato ga se vlast i plaši od elizabetanskog vremena, od Molijera do danas.

A nije zalud Perikle u staroj Grčkoj, u dobu koje će se kasnije nazvati zlatnim, plaćao siromašnima da idu u pozorište. Ono mu je bilo prečica od stanovnika do građanina.

Ne znam, možda UDUS nije u svim vremenima radio ono što treba, na primer, odmah posle Drugog svetskog rata – ali je cilj Udruženja bio i biće, borba za umetničku a time i ljudsku slobodu.

Kako ocenjujete saradnju UDUS-a sa drugim udruženjima dramskih umetnika u regionu sa područja ex-YU? Koliko su razvoj i unapređenje ove saradnje bitni i za Udruženje i za dramske umetnike i nove kreativne produkte?

– Saradnja pozorišta i umetnika na ex-YU prostoru je sve bolja i plodonosnija. Želja za tim još veća. No, siguran sam da se ta saradnja i razmena ne ostvaruje u onom obimu, kvantitetu i kvalitetu, koliko bi to umetnici na celom prostoru ne samo želeli nego zaista i mogli. Uostalom, da je neko hteo da čuje umetnike ne bi ni rušili mostove, sve ove nesreće u novijoj istoriji se ne bi dogodile.

Ovde se moramo dotaći i saradnje UDUS-a sa „tipično“ inostranim udruženjima dramskih umetnika, dakle onim udruženjima koja izlaze iz okvira regiona Jugoistočne Evrope. Koliki značaj pridajete ovoj vrsti saradnje, koji je njen dostignuti nivo i kakva je njena budućnost?

– Ta saradnja ide isključivo preko ustanova kulture.

Kako ocenjujete ulogu države u održanju i napretku UDUS-a? U kojoj meri privreda ima razumevanja za materijalne potrebe vašeg Udruženja? Na koga, zapravo, Udruženje može u najvećoj meri da se osloni, u ovim teškim vremenima, koja obeležavaju sve vrste kriza, od svetske finansijske koja ulazi u svoju novu, još goru fazu, do unutrašnje krize koja je „procvetala sa svojih 1000 cvetova“?

– Država je ta koja sprečava privrednike da pruže veću podršku umetnosti jer ih ne oslobađa poreskih obaveza na sredstva koja bi eventualno uložili u teatar ili bilo koju drugu delatnost u kulturi.

UDUS će 100 godina svog postojanja obeležiti određenim aktivnostima. Koje su to aktivnosti? Koje institucije i organizacije su vam u najvećoj meri pomogle da proslavite i javnosti predstavite ovaj značajan jubilej UDUS-a?

– Izložbu „Pozorište u vremenu svakom“ otvaramo u Etnografskom muzeju 1. novembra a ona – kroz dokumenta, fotografije, ordenje, razne predmete… – obuhvata svojevrsan presek od pozorišnih početaka do naših dana.
Gradski sekretarijat za kulturu i Ministarstvo kulture su nekim sredstvima podržali manifestaciju obeležavanja. Najdragocenija pomoć je bila stručnog, kreativnog tima koji čine Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Pozorišni muzej Vojvodine, Arhiv Srbije, Istorijski arhiv Beograda. Na čelu tima je Mirjana Odavić, a tu su i Zoran Maksimović, Miroslav Perišić, Jelena Kovačević, Snežana Lazić. Vrlo je bitna ta nadahnuta saradnja sa Alma Quatro i Orange Studio koji su u okviru svojevrsne Izložbe na otvorenom na preko 100 mesta (bilborda, panoa…) u Beogradu i Novom Sadu prezentovali fotografije dramskih umetnika u nekim njihovim rolama i po neku njihovu misao.

Koja je vaša vizija budućnosti Udruženja dramskih umetnika Srbije? Kako vidite budućnost dramskih umetnika u Srbiji?

– Ne znam kakva će budućnost biti, a voleo bih da ne bude onakva kakvu sasvim sigurno nismo zaslužili, a kakvu slutim. Jer, najplemenitija je umetnost!

Uputite poziv javnosti na učešće u proslavi stogodišnjice jednog od najstarijih i najznačajnijih udruženja u Srbiji – Udruženja dramskih umetnika Srbije

– Citiraću Lorku: „Narod koji ne potpomaže svoje pozorište ili je mrtav ili je na umoru“.

 
Autor: Nenad Danilović
Izvor: Advertiser Serbia
Foto: Đorđe Tomić