VELJKO GOLUBOVIĆ: „Ovaj svet više ne pripada nama, niti mi njemu“

U kakvom svetu živimo? Kakav svet želimo? Kakav svet možemo očekivati? Odgovore na ova bitna pitanja dali su istaknuti profesionalci komunikacijske industrije iz čitavog regiona Jugoistočne Evrope…Ovoga puta, čast je pripala Veljku Goluboviću, Izvršnom Kreativnom Direktoru agencije New Moment…Razgovor vodio Nenad Danilović

 

Kakav svet živimo?

– Kako smo došli dovde? To je pitanje koje sve češće čujem i ponavljam sebi. Kao ljubavnici koji u jednoj noći postanu stranci, tako su se i ljudi u jednoj godini našli u neprepoznatljivom svetu. Ništa više nije bilo kao pre, potpuno nenadano stiglo se do kraja. Negde u osvit pandemije dogodio se sumrak advertajzinga – pojavila se reklama „The Moldy Whopper“ za Burger King. Bio je to poslednji, ultimativni način da jedan brend dokaže svoj kvalitet. Burger je mrtav, živeo King! – povikali su mediji, agencije, konzumenti. Jedan Whopper je morao umreti pred našim očima da bismo svi poverovali da je od prirodnih sastojaka, bez konzervansa, da u njemu nema ničeg veštačkog i lažnog, za razliku od sveta u kojem je sve fejk od „fake news“ do „fake democracy“. U moru laži, smrt je postala jedina istina.

I onda, neposredno nakon toga, smrt je pokucala na vrata celog sveta. Virus iz Wuhana se raširio brzo, ali su se još brže širile dezinformacije, lažne vesti, kontradikcije. Da li je virus pravi ili veštački, da li nositi masku ili je skinuti, da li koristiti brufen ili je opasno, da li je grip ili nije… Za čovečanstvo koje više nije sigurno ni da li je planeta okrugla ili ravna, bilo je sasvim očekivano da dovede u pitanje sve što se moglo staviti pod sumnju kada je neizlečiva bolest započela svoj pohod. Jedino u šta se verovalo bila je smrt, glavna vest bila je broj umrlih.

Pred najezdom korone, civilizacija je za samo 30 dana poklekla. “Selfie” društvo pokazalo je sve svoje slabosti na delu. Sebičnost i samoobožavanje sveli su se na obračune oko toalet-papira, države su okrenule leđa jedne drugima, granice su se zatvarale, stranci su vraćani u svoje zemlje, brodovi su udaljavani od obala, narodi su udaljavani od naroda, ljudi su odvajani od ljudi. Domovi su se pretvorili u tamnice, ulice su se pretvorile u polja zaraze. Niko više nije mogao napolje, niko više nije hteo unutra.

COVID 19 bio je još samo jedan u nizu globalnih fenomena koji je u poslednjih 12 meseci zahvatio planetu. Počelo je prošle godine sa klimatskim katastrofama i klimatskim štrajkovima, nastavilo se sa pandemijom i ekonomskim kolapsom, a danas su na red došla ljudska prava. Ceo svet danas maršira protiv rasizma, glas pobune odzvanja, stari svet je u agoniji.

Čuju se reči – jednakost, sloboda, mir, pravda – a nikoga nema da nas podseti da je to rečnik robova, poniženih i povređenih. I da ne postoji gospodar koji će dobrovoljno skinuti lance svojim robovima. Svet je postao slab i ranjiv, u njemu više nema snage ni za istrajnu borbu.

Pre samo 20 godina planirali smo kolonizaciju Marsa, danas slavimo raketu koja je stigla do svemirske stanice. Nekadašnji borac za demokratiju u svetu, sada se pretvorio u represivnu rasističku diktaturu. Reality show postao je važniji od stvarnog života, socijalne mreže zamenile su ljudski kontakt.
Ovaj svet jednostavno više ne pripada nama, niti mi njemu. Za klimu je već kasno da menjamo svoje navike. Sve zelene energetske alternative pokazale su se kao prazne priča. Solarni paneli, vetrenjače, električni automobili i dalje zavise od postojećih prljavih energija, samo nam još nisu to zvanično saopštili. Naučnici znaju da je vreme da se prilagođavamo klimatskim promenama koje dolaze, da je svaki pokušaj da ih zaustavimo sada praktično nemoguć. Kada su u pitanju ekonomija, nove pandemije, politička stabilnost, tu je polje neizvesnosti mnogo šire.

U svakom slučaju, neki novi svet nam stiže i treba da se pripremimo za njega. Da li će u njemu biti mesta za škole, porodice, olimpijade, pozorišta, ostaje da vidimo.

Svet kakav želim

– U jeku pandemije, u svetu advertajzinga se pojavio veliki problem – sve kampanje su strahovito ličile jedne na druge. Sa univerzalnim insajtom došle su uniformne ideje. Lekari su bili superheroji, prodavci su bili obični heroji, potrošači su zamoljeni da ostanu kod kuće i drže distancu, kompanije su bile agilne i nastavile da rade od kuće putem interneta, svi smo bili kao jedno u borbi protiv nevidljivog neprijatelja. Tu se dobro videlo zašto nikome ne treba takav svet, svet u kom nema raznolikosti, različitosti i posebnosti.

Globalizacija ima smisla kada je u pitanju povezanost, ali ako je njen konačni rezultat istovetnost onda to nije priča sa srećnim krajem. Copy/paste je najgora moguća opcija, beskonačno ponavljanje istog je prava priroda pakla. Sizif to najbolje zna, njegove muke se ne mogu meriti ni sa čim drugim. Mi nismo stvoreni da budemo isti, klonovi koji isto misle, govore, rade i osećaju. Tu nestaje smisao postojanja, to nije put kojim ćemo daleko stići.

Bilo bi lepo da u tom nekom svetu vlasništvo i posedovanje ne budu osnovni princip funkcionisanja, ali to je samo fantazija. Tako smo ustrojeni, i tako će se nastaviti. Ali neki svet otvorenog duha, opušten i bezbrižan, u kojem ne moramo voleti ali možemo poštovati svaki život, to bi imalo smisla. Da nije sve u novcu, gramzivosti, gaženju, pritiskanju. To ne znači da je nekada bilo bolje, ovo što se sada dešava, desilo se već mnogo puta. Stari svet nestaje, a novi nikako da se pojavi. Problem je što su dosadašnje vrednosti porušene a nove nisu formirane.

Svaka imperija je pala onda kada su podanici prestali da veruju u nju. U ovom trenutku, čak i pripadnici onih famoznih 1% nisu skloni optimizmu.

Gejts se sprema za pandemije, Mask se sprema za sukob sa veštačkom inteligencijom, ceo svet trese groznica opstanka. U svakom slučaju, voleo bih da postoji svet u kojem bih svojoj deci mogao da kažem da ih u budućnosti očekuju predivne stvari i da je život tek pred njima.

Svet kakav očekujem

– U našem poslu postoji jedna dragocena misao koja kaže: Ono što srce zna danas, glava će razumeti sutra. Nalazimo se u oluji, u kojoj će se talasi anarhije i težnje za uspostavljanjem reda smenjivati. Sada nas vodi srce, zato je sve tako nabijeno strahovima, pobunama, sukobima. Deluje kao da su u sukobu svi protiv svih. To je zato što smo zapeli u slepoj ulici, pa bi sad svi brže-bolje da izađu iz nje i onda se napravila gužva, metež i panika. Niko nema mapu, nema saobraćajca, ne radi semafor, pravi se haos i kolaps.

Nije lako prihvatiti da je sve ono kako se do sada živelo bilo jedna velika obmana, ali je važno da se iluzija raspršila. Na kraju krajeva, zamalo da uništimo i sebe i planetu. Sve će na kraju biti dobro, samo pre toga moramo napraviti puno koraka.

Što pre shvatimo da ćemo taj put lakše preći ako idemo zajedno, to bolje. Uostalom, nećemo valjda, da odustanemo sad kad je najteže ili, taman posla, da se vraćamo na početak.

 
Autor: Nenad Danilović
Izvor: Advertiser Serbia