Većinski vlasnik multinacionalne kompanije „Tata“ je – sirotinja!

Indijska kompanija “Tata”, u čijem su vlasništvu, između ostalog, drugi proizvođač čaja na svetu “Tetli” i fabrika automobila “Jaguar land rover”, ponosi se svojom etikom. Čak 66 odsto korporacije pripada dobrotvornim trustovima, a njen jedinstveni karakter je nastao kao rezultat vizija osnivača Džamsetdžija Tate i njegovih naslednika.

Krajem 19. veka, indijski biznismen Džamsetdži Tata ušao je u jedan od najskupljih hotela u Mumbaju, ali su ga zbog boje kože izbacili napolje. Priča se da se toliko naljutio da je odlučio da sagradi još bolji hotel, u kome će Indijci biti dobrodošli.
Tako je 1903. godine u Mumbaju otvoren hotel “Tadž Mahal Palas” – prvi objekat u gradu koji je imao struju, američke ventilatore, nemačke liftove i engleske batlere, a koji se i danas smatra vrhuncem luksuza.

Džamsetdži je rođen 1839. godine, u porodici koja je pripadala etničkoj zajednici Parsa. Obogatio se trgujući pamukom, čajem, bakrom, mesingom, pa čak i opijumom, koji je u to vreme bio legalan.

Kada je jednom prilikom posetio Veliku Britaniju, sagledao je potencijal tekstilnih fabrika u Lankaširu. Shvatio je da Indija može da konkuriše svojim kolonijalnim gospodarima i 1877. osnovao “Empres mils”, jednu od prvih tekstilnih fabrika u Indiji.

Džamsetdžijeva vizija Indije bila je objedinjena u reči “svadeši”, što znači “proizvedeno u vlastitoj zemlji”, a najveći san mu je bio da napravi čeličanu.
Preminuo je pre nego što je uspeo da ga ostvari, ali je to umesto njega učinio njegov sin Dorab. Kada je “Tata stil” 1907. započela proizvodnju, Indija je postala prva azijska zemlja koja je imala svoju čeličanu.

Džamsetdži je za sobom ostavio i planove za industrijski grad prilagođen potrebama radnika. “Vodi računa da ulice budu široke i oivičene drvećem sa gustim krošnjama, koje prave senku. Pobrini se da ima mnogo prostora za travnjake i bašte. Velike površine rezerviši za fudbalske terene, hokej i parkove. Poseban prostor neka bude odvojen za hinduističke hramove, džamije i crkve”, napisao je u pismu sinu Dorabu.

Rezultat je Džamšedpur, koji je američki ministar privrede Vins Kejbl posetio pre 50 godina i upamtio kao “veoma upečatljivo” mesto.

Porodica Tata se od samog početka obavezala da brine o radnicima (i pre nego što je to postala zakonska obaveza poslodavaca), pa je uvela penzije (1877), osmočasovni radni dan (1912) i beneficije za majke. Džamsetdži je, naime, bio uveren da poslovanje može biti održivo samo ako služi široj svrsi u društvu.
On i njegovi sinovi zaveštali su veliki deo svog ličnog bogatstva dobrotvornim zadužbinama, kojima i danas pripada 66 odsto “Tata holding kompanije”.
Porodica poseduje tri odsto akcija, a ostatak pripada različim kompanijama i akcionarima.

Dženadir Tata, poznat kao JRD, postao je predsednik korporacije 1938, kada je imao 34 godine. Na njenom čelu je ostao pola veka.

Nije nameravao da postane industrijalac. Od kada je upoznao Luja Blerioa, prvog čoveka koji je preleteo Lamanš 1909. godine, maštao je o tome da bude pilot. Bio je prvi čovek koji je u Indiji položio za pilota – u Letačkom klubu Bombaja – zbog čega je bio veoma ponosan.

Godine 1932. osnovao je prvi servis za avionsku dostavu pošiljaka, pri čemu je lično pilotirao. Ponekad bi povezao i ponekog putnika, koga bi posadio na vreće s poštom. Servis je prerastao u prvu avio-kompaniju u Indiji “Tata erlajnz”, koja je kasnije preimenovana u “Er Indiju”.

Dženadir je bio predsednik kompanije sve do 1978.

Godine 1968, u osvit ere informacionih tehnologija, osnovao je “Tata konsaltansi servisiz” (TCS), kompaniju za kompjutersku obradu dokumentacije preduzeća. Bio je to redak primer inovacije u vreme kada je indijsku ekonomiju gušilo centralno planiranje.

Danas je TCS najprofitabilnija kompanija unutar grupe “Tata”, koja pravi kompjuterske programe za kompanije širom sveta.

Godine 1991, na čelo korporacije dolazi Dženadirov daleki rođak Ratan Tata. Baš u to vreme indijska vlada je popustila kontrolu nad preduzećima i Ratan je kupio “Tetli”, osnovao zajedničko preduzeće sa osuguravajućom kompanijom AIG, kupio hotel “Ric-Karlton” u Bostonu, čeličanu “Korus stil” u Evropi i “Daevuov” sektor teških vozila.

“Tata” je postala najveća kompanija u Indiji, ali je porodica Tata, za razliku od drugih indijskih poslovnih maganata, ostala izuzetno skromna.
Dženadir Tata je živeo u iznajmljenoj kući u blizini sedišta kompanije u Mumbaju, a Ratan se sam vozio do posla, ili je sedeo pored vozača.

Zoroastrizam kao ideja vodilja

Godine 2009. Ratan je ispunio svoj davnašnji san: proizveo je “nano”, najjeftiniji automobil na svetu, koji je koštao 100.000 rupija (1.600 dolara).

Sve u svemu, “Tata” grupa i “Tata” dobrotvorni trustovi godišnje obezbeđuju 200 miliona dolara za socijalne programe. “Tata stil” ima dobrotvorne organizacije iz kojih se finansiraju razvojni projekti u plemenskim područjima oko Džamšedpura (u državi Džarkhand, koja je nekada pripadala Biharu). Tu spadaju mikrofinansiranje, opismenjavanje žena, kao i projekti za očuvanje tradicionalne plemenske muzike.

S napredovanjem industrijalizacije Džarkhanda rasla je i zabrinutost zbog zagađenja okoline, pre svega glavne reke u Džamšedpuru.

Mukund Radžan, direktor za etička pitanja kompanije, međutim, ističe da je razvoj hemijske i čelične industrije nemoguć bez uticaja na životnu sredinu.

“Pitanje je, dakle, kako sprečiti najteže posledice?”, kaže on i dodaje da je potrošnja vode oko hemijskih fabrika svedena na minimum, kao i da su flora i fauna u ispošćenim oblastima oko rudarskih kopova “Tata stila” obnovljene.

U decembru 2012. Ratan je predao kompaniju Sajrusu Mistriju. To je prvi put da se na njenom čelu našao neko ko nije iz porodice Tata, ali je brakom povezan s njom.
Moto poslovne imperije “Tata” odgovara osnovnom načelu zoroastrizma (religije čiji je osnivač prorok Zaratustra): Humata Hukta Hvašta (dobre misli, dobre reči, dobra dela). Zahtev, koji će biti sve teže ispuniti kako kompanija bude više rasla.