U Nemačkoj se polako stvara monopol u maloprodajnom sektoru

Još je otac ekonomske misli, Adam Smih oštrim rečima pisao o opasnostima monopola – i nezasitnoj težnji tajkuna da se on stvori

To nije bilo uvek zabranjeno niti nepoželjno: Rokfeler-ov Standard Oil je krajem 19. veka imao udeo od gotovo 90% na SAD tržištu nafte i naftnih derivata. To se u tadašnjim poslovnim krugovima pre smatralo uspehom nego nedostatkom …

Ali monopol je smrt za poslovno okruženje: konkurencija biva uništena, a potrošači moraju da plaćaju svaku cenu koju monopolista odredi. Još je gore ako se monopol stvori u sektoru maloprodaje: trgovinski lanac tako može da diktira cenu i kupcima – i proizvođačima. Ako neka firma ne želi da pristane na cenu koju im lanac nudi, njihovi proizvodi se neće naći na policama trgovine – što praktično znači propast.

Upravo to su bili argumenti predsednika nemačke Knacelarije za zaštitu tržišne utakmice Daniela Zimmera da zabrani da posrnuli trgovinski lanac Kaiser’s-Tengelmann bude „progutan“ od najvećeg maloprodajnog lanca životnih namirnica u Nemačkoj, Edeke. U Nemačkoj teoretski ne postoji monopol u tom sektoru – ali skoro pa da je tu.

Jer „pet divova“ – trgovački lanci i koncerni Edeka, Rewe, Metro, ​​Lidl i Aldi ukupno uzevši zzauzimaju 85% tržišta. Može se reći da je upravo to i bio razlog propasti nekada uspešnog lanca Kaiser’s-Tengelmann. Jer sa svojih petstotinjak filijala i 16.000 saradnika je on bio „sitna riba“ za ove trgovačke divove – i nije mogao da izdrži žestoku bitku za kupce u sektoru maloprodaje životnih namirnica, niti tako uspešno da diktira cene proizvođačima robe koju će prodavati.

U potrazi za kupcem lanca Kaiser’s-Tengelmann nije bilo baš mnogo zainteresovanih kompanija iz inostranstva. Bitka za kupce je izuzetno žestoka, a dobit je – pogotovo za pridošlice – minimalna. Nema tome dugo (2006.) da se u Nemačkoj okušao i američki gigant, WalMart – i brzo se povukao iz borbe protiv Aldija, Lidla i drugih iz tog društva.

Jer sa nemačkim gigantima poput Edeke nema šale: zapravo to nije koncern, nego zadruga trgovaca i naziv kompanije je skraćenica za Einkaufsgenossenschaft der Kolonialwarenhändler im Halleschen Torbezirk zu Berlin – naziv kako se 21 trgovina udružilo još 1898. Danas ih udruženja broji oko 4500 preduzetnika koji pak i u broju prodajnih mesta EDEK stavljaju u druge sfere od Kaiser’s-Tengelmann: u 11 hiljada prodajnih mesta zapošljava 320 hiljada saradnika i ostvaruje promet od preko 46 milijardi evra. Koncern Rewe nije mnogo manji: on ima oko 10 hiljada prodajnih mesta, 220 hiljada zaposlenih, a aktivan je i u drugim, specijalizovanim sektorima maloprodaje.

Zapravo su i Rewe i Edeka bili zainteresovani za preuzimanje Kaiser’s-Tengelmann i tek u poslednji trenutak je sporazum postignut sa EDEK. Šta će lancu sa 11.000 trgovina još njih 500 – to u Kancelariji za zaštitu tržišne utakmice nisu mogli shvatiti i zato su zabranili tu fuziju. Ta odluka je praktično konačna, makar postoji jedna mogućnost koja je do sada uglavnom bila teorija: protiv te zabrane se u roku mesec dana učesnici mogu žaliti nemačkom ministru privrede. On onda ima četiri meseca vremena da donese odluku da li takva fuzija možda ipak može biti dopuštena „iz interesa čitavog privrede“ ili „izuzetnog interesa javnosti“.

Protekle nedelje je potpredsednik vlade i ministar privrede, socijaldemokrata Sigmar Gabriel dopustio lancu Edeka da preuzme Kaiser’s-Tengelmann. Takva odluka je iznenadila i stručnjake jer se i izriče izuzetno retko: od 22 zahteva u istoriji Nemačke, samo 9 ih je prihvaćeno – poslednja za energetske koncerne E.on Ruhrgas 2002. Ali što je to od „opšteg društvenog interesa“ da lanac sa hiljadama samoposluga preuzme još jedan, sa njih petstotinjak?

Ministarska odobrenja se po pravilu izdaju samo sa određenim uslovima i ministar Gabriel se tu nada da će da spase radna mesta zaposlenih Kaiser’s-Tengelmann. Tako je određen rok od pet godina da se trgovine tog lanca ne smeju zatvarati niti prodavati trećem, odnosno da zaposleni moraju i dalje ostati u radnom odnosu. I nakon toga, ministarstvo određuje samo određene uslove pod kojima se Edeka može rešiti nekih filijala lanca kojeg je preuzela, opet u prvom redu vezano za očuvanje radnih mesta.

Reakcija predsednika Kancelarije za zaštitu tržišne utakmice Daniela Zimmera je bila jedina moguća: on je dao ostavku na svoj položaj jer očito su ministru važnija ta radna mesta nego da se spasi barem ono malo konkurencije koliko je ostalo u sektoru maloprodaje.

On nipošto nije jedini koji misli kako ova odluka ministra graniči sa skandalom: naravno, među prvima koji su digli dreku je koncern koji je i sam hteo preuzeti Kaiser’s-Tengelmann, Rewe i on je već najavio tužbu. Ali dok se može imati dvoumljenja da je tužba konkurenta vezana za „opšti interes privrede“, uzbuna vlada i u Udruženju nemačkih poljoprivrednika. Oni su omiljena meta ovih maloprodajnih divova koji se međusobno takmiče da ponude litru mleka, maslac ili povrće za još jedan cent manje od konkurenta – redovno preko leđa domaćih proizvođača. A i potrošači moraju i mogu kupovati samo ono što nude „veliki“, žale se i u udruženjima zaštite potrošača, a ova odluka ministra im život neće učiniti boljim.

 

Izvor: DW