Razgovarali smo sa vodećim ljudima iz agencija za tržišne komunikacije u SEE regionu o tradicionalnim medijima, procesima koji se u njima odvijaju i potrebama za njihovim poboljšanjem. Ovoga puta čast je pripala Veljku Goluboviću, Izvršnom Kreativnom Direktoru agencije New Moment Beograd…Razgovor vodio Nenad Danilović, glavni i odgovorni urednik izdanja Advertiser Serbia
Kako vidite stanje u domaćim tradicionalnim medijima? Koje procese prepoznajete u njihovom radu i postojanju? Koje značajne pojave primećujete u medijima bilo da su pozitivne, bilo da su negativne?
– Postoji samo jedan dominantan termin koji može objektivno opisati, ne samo stanje u domaćim, već i u regionalnim i globalnim medijima, a to je – mediokratija. Mediji su postali jedna velika pileća supa puna filtriranih informacija, dizajniranih podataka, sceniranih događaja, kojom nas bez pitanja hrane svakoga dana dok širom otvorenih očiju zevamo u ekrane ispred nas. Dok mi halapljivo gutamo žute naslove i lažne vesti, mediji proždiru i nas i naše živote i stvarnost u kojoj živimo. Kad svi mediji pričaju iste priče na isti način, kada jedan centar diktira kako će se šta reći, onda imate uprosečavanje na delu. Tada je nebitno o kom konkretnom mediju se radi, jer među njima ne postoji razlika, kao što ne postoji razlika između njihovih publika. U krajnjoj konsekvenci, između medija i publike prestaje da postoji diferencijacija – publika postaje medij, a medij postaje publika. Jedni drugima šalju poruke i, istovremeno, jedni druge slušaju.
Taj paradoks brisanja granica između pošiljaoca i primaoca poruke je samo uvertira u novo informaciono doba, a to je post-medijska era.
Post-truth fenomenu i pojmu je bilo potrebno prilično vremena da bude prepoznat, shvaćen i prihvaćen, i sada, kao logičan nastavak tog procesa pred nama se otvara još jedno disonantno polje u kojem će mediji promeniti svoju prirodu i funkcionisati sasvim drugačije. Proces devalvacije i urušavanja sadašnjih medija će se nastaviti i dalje, sve dok se ne stigne do trenutka kada raspad više nije moguć. Tako da ćemo i mi (publika) i oni (mediji), morati uskoro kao Alisa, za belim zecom pa u rupu, sve dok ne izađemo s one strane medija. To, naravno, ne znači da mediji neće postojati, ali izvesno je da neće biti ovakvi kakve ih sada imamo i poznajemo.
Medijske kompanije će se transformisati, a medijske agencije će potpuno nestati ako na vreme ne počnu da se adaptiraju na nove uslove, što je realno teško očekivati od njih kada znamo da su korporacije kojima pripadaju već potpuno zakasnile sa promenom i, kao u živom pesku, tonu sve brže i nestaju.
Zato glavu gore, pa ko koliko izdrži.
Možete li da izdvojite najznačajnije činioce koji definišu domaću medijsku sliku?
– Medij je poruka, budžet je medij, a brend je budžet. Tako je nekada bilo, ali, nažalost, ova dva poslednja su odavno zamenili mesta. Smanjeni budžeti su oslabili ulogu brenda i snagu medija, ali manji budžeti ne moraju uvek da znače smanjene ciljeve. To samo znači da će marketinški stručnjaci morati efikasnije da koriste svoje medije kako bi održali ili čak povećali svoje rezultate. Uspešni brendovi danas planiraju svoj medijski miks kako bi podstakli kratkoročni rast, a da pritom ne izgube iz vida širu sliku. I to s razlogom: teško je praviti dugoročne marketinške planove kada ne znate da li ćete imati proizvode na policama u narednim mesecima, i to po ceni koju potrošači mogu da priušte. Da li će današnji mediji uprkos sopstvenoj krizi, uspeti da se nametnu kao pravo mesto za oglašavanje, zavisi od njihove spremnosti da izađu iz magle u kojoj se nalaze. A izlaz iz magle ne možete pronaći bez kompasa, koji se u ovom trenutku ne nalazi u njihovim rukama. Zato će u prednosti biti oni mediji i brendovi koji znaju kako da se prilagode iznenadnim promenama, promenljivim budžetima, reklamnim kanalima i strategijama kako bi ostali angažovani sa korisnicima kroz dobro i loše. Takođe, one kompanije koje nastave da ulažu u oglašavanje bez obzira na uspone i padove, imaće veću šansu da iz ovog perioda izađu snažnije.
U suštini, stvari su prilično jednostavne – koliko različitih nezavisnih izvora novca, toliko autentičnih medija. A kad je izvor samo jedan, svi dolaze da se tu napoje.
Uporedite medijske scene u državama regiona
– Kada se porede medijske scene u državama regiona, opet ćemo naći mnogo više sličnosti nego razlika, a to su: snažan uticaj politike na medije, tabloidnost, ekonomska nestabilnost, malo tržište i finansijska zavisnost. Svi ovi faktori konstantno postoje unazad decenijama i, očigledno, ne postoje uslovi da se to promeni. Ono što je realnost, jeste da su tim putem krenule i države van regiona koje su nekada bile poznate po slobodi medija.
Mediji su danas potlačeni, zarobljeni i u službi grupa i pojedinaca.
Oni više nemaju moć da objektivno i nepristrasno informišu, ali i dalje imaju najveći uticaj na kreiranje stvarnosti. Paralelni procesi kreiranja stvarnosti i gubljenja identiteta su ono što medije neumitno vodi ka sopstvenom poništenju, odnosno njihovom transferu u post-medijsku eru. Zvuči futuristički, ali je ta budućnost mnogo bliže nego što deluje. Već postoje teorijski modeli neo-medijskih sistema, koji bi u nekom bliskom vremenu mogli da se pojave i postanu deo svakodnevice. S tim što će odnos realnosti, informacije, medija i publike biti tada suštinski drugačiji. Naravno, svakome svesnom je jasno da ta promena neće medije učiniti boljim po društvo, već još jačim sredstvom manipulacije i simulacije.
I sada smo prikovani za ekrane, ali medijsko ropstvo koje nam sledi ne može da se poredi ni na koji način sa bilo kojim lancima danas. Tako da je, možda, pravo vreme da pojam slobode dobije novu definiciju pre nego što nestane iz rečnika.
Koje su karakteristike ovdašnjeg auditorijuma i da li te karakteristike utiču na kreiranje medijskog sadržaja i u kojoj meri je izražen taj uticaj?
– Interesantno je posmatrati kako demografske varijable gube sve više na svom značaju. Nije bitno koliko imate godina, kog ste pola, kakvog ste porekla, odakle ste ili kom sloju pripadate – informacije pripadaju svima. Globalni trendovi, istovetni sadržaji, svetske senzacije dostupni su gde god se nalazite. Niti mediji, niti njihova publika utiču na sadržaj koji razmenjuju, taj sadržaj je samo preuzet sa društvenih mreža, sa interneta, od veštačke inteligencije ili nekog još opskurnijeg mesta. Istina je tu najmanje bitna, verodostojnost i proverljivost nemaju značaja, jedino što je važno je doživljaj: da li je zabavno, da li je uzbudljivo, šokantno, emotivno…
I zato je psihografija danas mnogo bitnija od toga odakle ste i šta radite.
Neko će reći „pa dobro, svi smo ljudi, svi se smejemo, plačemo, radujemo se i tugujemo zbog sličnih stvari“. Tačno, jesmo ljudi, ali samo još neko vreme. I nismo svi. Puno je onih koji se ljudima ne mogu više ni nazvati.
Transhumanizam je uveliko u toku, a posle njega ne dolazi renesansa već post-humanizam.
Odljuđivanje je kao otkoštavanje, jedino što se u ovom slučaju ono najvrednije odbacuje.
Ukoliko smatrate da domaćim medijima treba poboljšanje u kojim smerovima bi to poboljšanje išlo?
– Jedino što treba medijima danas, jeste jedan veliki reset. Ali, znamo da se to neće desiti. Zato im želim da zadrže tradicionalne medije što duže mogu. Dok god budu postojali radio, televizija i štampani mediji, imaćemo mogućnost da razmišljamo svojom glavom, da poredimo svet oko sebe sa medijskom slikom i pokušavamo da spoznamo istinu. Ako naš um sačuvamo od medijske polucije, ako i dalje budemo znali da je informacija moć, a dezinformacija zloupotreba te moći, onda ćemo imati pravo na istinu. Kada tama prekrije događaje, neko mora biti putokaz koji će upućivati na činjenice.
Do istine je danas teško doći. Još ju je teže objaviti, jer mediji su kontrolisani.
Ali ako vam je istina bitna, onda nećete pristati da vam drugi govore šta treba da kažete, mislite ili napišete. Onda neće biti zabranjenih tema i osoba. Neće biti tišine.
Autor: Nenad Danilović
Izvor: Advertiser Serbia
Prijavite se za Advertiser Serbia Daily Newsletter
Facebook
Twitter
LinkedIn
RSS