MILOJE SEKULIĆ: „Ulazimo u ono što teoretičari nazivaju „the new normal”, a šta će to biti, bojim se da će svako imati svoju viziju“

U kakvom svetu živimo? Kakav svet želimo? Kakav svet možemo očekivati? Odgovore na ova bitna pitanja dali su istaknuti profesionalci komunikacijske industrije iz čitavog regiona Jugoistočne Evrope…Ovoga puta, čast je pripala Miloju Sekuliću, suvlasniku agencije Homepage Creative. Digital.…Razgovor vodio Nenad Danilović

 

Kakav svet živimo?

– Čini mi se da trenutno živimo u prvenstveno zbunjenom, većim delom uplašenom, pomalo optimističnom, jednim delom ignorantskom, a svakako i u kivnom svetu. Sva ova osećanja razumem, jer ih i sam osećam u različitom odnosu u poslednje vreme.

U istom trenutku, jedna ispod druge, na popularnom agregatoru vesti sa portala, stoji poruka epidemiologa da smo na dobrom putu, ali daleko od završetka epidemije i političara da „uskoro odjavljujemo epidemiju”. Na društvenim mrežama smenjuju se komično-tragična rešenja kabina od pleksiglasa na plažama, koje bi navodno trebale da budu skora budućnost turizma i slike sa koliko juče otvorenih, a danas već prepunih plaža u Grčkoj. Nije nam lako da ocenimo kojim informacijama da se priklonimo kao našem „verujem” za ovo vreme, ni kakav miks da napravimo od njih.

Neki su uplašeni i zaziru od kontakata, neki idu na tajne žurke u noćne klubove, neki demonstriraju protiv mera koje im navodno „uskraćuju osnovna ljudska prava”, dok drugi pod sloganom „Neka maske spadnu” prikupljaju potpise za svoju političku opciju u prostorijama stranke – gde svi naravno imaju maske. :)

Priroda se obnavlja. Beli medvedi su se vratili u Čortanovce, a kitovi u Panonsko more…Šalu na stranu, a nisam neka pristalica teorije „priroda nam se sveti…eto vam pandemije kad ste je zagađivali”, preterali smo! Maldivi i Bali su postali novi Čanj i Buljarice (popularna socijalistička letovališta u Crnoj Gori, primedba za mlađe čitaoce). Jezivo su zaista delovali snimci nepreglednih količina odbačene plastike ispod rajskih pejzaža resorta sa sojenicama na Filipinima.

Za cenu pice i dva pića u beogradskom restoranu leteli smo do Londona, a sada ne možemo da letimo nigde. Naširoko se razmatra kako da se avio-saobraćaj uopšte pokrene, a sasvim je izvesno da će putovanje njime biti mnogo skuplje i mnogo duže.

Ekonomski se nije isplatilo da se istražuju lekovi i vakcine za „korona” viruse jer nisu izazivali neke ozbiljnije posledice, dok ovaj pod rednim brojem 19 nije došao i naplatio nonšalanciju i bahatost klanjanju samo i isključivo Bogu Novca. Sad će nas koštati, na sve moguće načine.

Nekako kao da nam je svima došlo vreme da se prvenstveno saberemo sami sa sobom, a onda i da pogledamo oko sebe.
I mi u ovoj industriji naravno, jer ništa bolje ne opisuje situaciju u kojoj se marketing našao u pandemiji od citata, po sećanju, sa društvenih mreža: „Kako samo lako ekonomija doživi krah kada ljudi kupuju samo ono što im treba.”

Svet kakav želim

– „Unormaljen”, „samoodrživ, „sveden”,… „po meri čoveka”…i tu dolazimo u problem. Jer moje, tvoje, njegovo, njeno…normalno nije isto. Osim što smo svi na naznaku krize posegnuli za brdima toalet-papira, to je izgleda univerzalna ljudska vrednost. Psiholozi, naravno, imaju svoja objašnjenja tog fenomena, ali to je tema za neki drugi tekst.

Mnogo je godina prošlo od kada sam čitao istraživanje navika zaista, ali zaista bogatih ljudi u SAD. Bili su obuhvaćeni svi od naslednika, preko preduzetnika, menadžera koji su se obogatili na svom delu u akvizicijama kompanija koje su vodili, do repera i sportskih zvezda. Pitani su o navikama u kupovini i potrošnji generalno. Odgovori su bili dijametralno suprotni i zavisili od životnog stila. Od razbacivanja onih kojima je to deo posla (show biz, računajući tu i sportske zvezde) do beskonačne svedenosti u crnu rolku i crne farmerke IT likova. Samo je jedno bilo isto za sve i samo su za jednu stavku svi napisali da ne postoji gornja granica koliko su spremni da plate za kuću, automobil, sat, jahtu, dijamantski nakit i slično?

Ništa od toga! Za obrazovanje naslednika. Jer kako da su god stekli svoj novac svesni su da je samo obrazovanje, odnosno istinsko znanje (uz koje u zapadnom svetu idu i kontakti sa prestižnih koledža, a i određena doza moći koja se preliva sa tih institucija na njihove pitomce) ono što može da im obezbedi da zadrže i oplode ono što im se ostavlja u nasledstvo.

Nadam se da će se svet prenuti iz diktata „TED Talks self made preduzetnika”, za koje ne kažem da ne daju doprinos u pomaku civilizacije, bar kada su razni „GIG Economy” poslovni (polu)potezi u pitanju, ali se nadam da ćemo početi da cenimo i ono što je zaista i suštinski važno. Ako i ne učinimo to svesno, muka će nas naterati. Neće start-up nego naučno-istraživačka laboratorija napraviti vakcinu koju ceo svet iščekuje. Kineska, ruska, američka,…nebitno je. Najbolje sve one zajedno.

Usput, možda vam je promaklo da su upravo perjanice „GIG Economy-ja” prve upale u probleme i bez pardona pootpuštale zaposlene i okrenule leđa saradnicima dok se „brick and mortar” kompanije drže, misleći tu i bukvalno na građevinu.

Znam da je prethodni pasus veoma u koliziji sa informacijom da se u agenciji Homepage, po „internom korporativnom start-up” principu sprema novi projekat koji ćemo lansirati u avgustu. Hoću samo da kažem da je balans neophodan, kako u životu pojedinca, tako i u poslovanju, zajednicama, nacijama, državama i naravno globalno.

Neophodno je, dakle, snažno podržati i usluge od zajedničkog interesa, kakve su zdravstvo i školstvo, da bismo ih stalno imali na raspolaganju, a ne samo kada zaista postanu životno neophodne i to u velikom obimu. Treba podržati i nauku, kulturu i umetnost, takođe.

Hajde da naučimo tu lekciju, da nas neka nova pandemija, koja se možda baš u ovom trenutku sprema na ovom video-kanalu tome ne nauči.

Svet kakav očekujem

– Sada neću reći ništa novo, ali ono što je sigurno je da se svet menja, na bolje ili na gore, videćemo. Ulazimo u ono što teoretičari nazivaju „the new normal”, a šta će to biti, bojim se da će svako imati svoju viziju. Već prema tome šta mu je blisko, koji su mu dometi, kakvi su mu prioriteti. Jedno od centralnih pitanja u Srbiji ovih dana je: „Kada će moći da se organizuju svadbe sa stotinama zvanica”, kao i da li ćemo moći da idemo u Grčku na more već u junu, a u svetu je aktuelno pitanje kada će, i sa kakvom novom organizacijom krenuti avio-saobraćaj.

Svako ovaj događaj, jedinstven, ne u jednoj generaciji, nego u periodu dužem od veka, posmatra na svoj način, pa je tako moj omiljeni porno glumac, Ron Džeremi, objavio svoju viziju sigurnih poza u seksu, onih gde su nosevi aktera odmaknuti bar po 1,5 metar dok je Banksi ponovo, i u ovoj situaciji, dokazao zašto je veliki.

Čini mi se da smo svi, kao ljudi prvenstveno, a i kao zajednice, u svojevrsnom „efektu federa”. Znate ono kad smo kao mali vadili federe iz hemijskih olovaka, pa ih pritisnemo do kraja između prstiju i stola i kada skolonimo prst feder se istegne koliko je dugačak, pa se posle nekoliko istezanja i vraćanja smiri u svojoj realnoj dužini. Čini mi se da ćemo se tako i mi prilagođavati vremenu u koje ulazimo, ne linearno, nego u skokovima i padovima.

Ono u šta sam jedino siguran, kada je marketinška struka u pitanju, je da treba da istražujemo i da treba da radimo svoj posao najbolje što znamo i umemo. Svesni „novog normalnog” u koje ulazimo, pipajući i osluškujući ga.

 

Napomena: Intervju je pisan u 11. nedelji epidemije pa je moguće da su neke informacije zastarele do njegovog objavljivanja.

 

Autor: Nenad Danilović
Izvor: Advertiser Serbia