Najčešće se kao razlog za delikventno ponašanje kod dece i mladih navodi problematičan medijski sadržaj ili prekomerno provođenje vremena za računarom ili mobilnim uređajima. Međutim, suština problema je slojevitija i neophodno je razumeti kontekst odrastanja u današnjim uslovima kako bi se adekvatno i pravovremeno pomoglo licima u tom uzrastu
Kako i koliko vremena učenici provode na internetu?
Istraživanje “Deca Evrope na internetu” (UNICEF, 2020) nudi najsveobuhvatniji uvid u ponašanje mladih na internetu, na osnovu odgovora samih učenika. U ovom istraživanju učestvovalo je 19 evropskih zemalja, među kojima je i Srbija.
Većina (86%) ispitanih učenika iz Srbije koristi internet na svakodnevnom nivou, što ih izjednačava sa vršnjacima iz drugih evropskih zemalja. Ili, preciznije rečeno, 65% najmlađih ispitanika (9-10 godina) i 98% iz najstarije uzrasne grupe (15-17 godina).
Deca počinju da koriste internet u sve mlađem uzrastu, na personalizovan način (sa vlastitih, mobilnih uređaja), bez odgovarajućeg uvida roditelja/staratelja u njihove aktivnosti, što ima važne implikacije za politiku i praksu, navodi se u istraživanju [1]
Radnim danima, ispitanici provode bar tri sata dnevno na internetu, dok je ta brojka nešto veća kod najstarije grupe i dostiže prosek od 4,5 sati dnevno. Vikendom je prosečno vreme provedeno na internetu čak sedam sati dnevno.
Treba naglasiti da su u ovom istraživanju podaci prikupljeni putem samoprocene učenika, što znači da bi realan broj sati mogao biti i veći od prijavljenog.
No, kako je naglašeno u istraživanju, vreme provedeno na internetu nije samo po sebi pokazatelj problematične upotrebe, jer može biti usmereno i na kvalitetan sadržaj i vrste aktivnosti.
Prekomerna količina vremena koju dete provodi na internetu im može izazvati određene probleme, među kojima su najčešći:
– Sukobi sa porodicom ili prijateljima;
– Zapostavljanje druženja i obaveza (npr. školskih zadataka);
– Dete se oseća loše kada ne može da pristupi internetu;
– Čak 1/5 zanemaruje osnovne biološke potrebe (za hranom, snom).
– Ipak, kako naglašavaju autori ovog istraživanja, ne preporučuje se uskraćivanje pristupa internetu.
Zašto?
Kao prvo, prema Konvenciji ujedinjenih nacija o pravima deteta, deca imaju pravo na pristup razvojno primerenim medijskim sadržajima, uključujući i internet; uskraćivanjem pristupa internetu, uskraćuju im se brojne mogućnosti koje on pruža, kao izuzetno moćno informaciono i kognitivno oruđe; osim toga, uskraćuje im se mogućnost da steknu veštine koje su od presudne važnosti za uspešno funkcionisanje u digitalizovanim društvu, što ih kasnije u životu može učiniti manje konkurentnim u različitim aspektima ličnog i socijalnog funkcionisanja (npr. nastavak školovanja, tržište rada, itd.); ukoliko ne koriste internet, mladi mogu propustiti mogućnost da postanu digitalno rezilijentni (sposobni da se suoče sa potencijalnim rizicima u digitalnom okruženju sa kojim će se neminovno sresti, ako ne u porodičnom, onda u vanporodičnom kontekstu), [2]
Sudeći prema odgovorima ispitanika, učenici internet koriste za zabavu (gledanje video-klipova i slušanje muzike), komunikaciju sa porodicom i prijateljima, igranje video-igara i društvene mreže.
Njih 40% nikada ne koristi internet za školske zadatke, a čak 79% njih se ne uključuje u rasprave o političkim ili socijalnim pitanjima online. Pored toga, čak 2/3 ispitanika kaže da internet ne koristi u kreativne svrhe, odnosno zarad deljenja sadržaja koji su sami kreirali.
Gotovo sve društvene mreže i platforme za igranje video igara imaju starosnu granicu od minimum 13 godina. Međutim, i mlađi korisnici pristupaju ovim platformama, što pokazuju i podaci iz istraživanja:
– Više od dve trećine dece i mladih (74%) kaže da ima profil na nekoj društvenoj mreži ili platformi za igranje video-igara;
– 41% njih uzrasta 9-10 godina kao i 72% njih uzrasta 11-12 godina kaže da ima profil.
Uznemirujuća iskustva i vršnjačko nasilje na internetu
Ovo istraživanje predstavilo je i otrežnjujuće podatke u vezi sa iskustvima uznemiravanja na internetu i vršnjačkog nasilja.
„Svaki treći učenik iz uzorka, tokom poslednjih godinu dana, doživeo je neko uznemirujuće iskustvo na internetu. U takvim situacijama, skoro četvrtina učenika nije razgovarala ni sa kim o svom problemu, ignorisala je problem misleći da će nestati sam od sebe, ili je pak zatvorila prozor ili aplikaciju, a skoro trećina blokirala je osobu koja je uznemirava. Broj dece koja su često doživljavala uznemirujuća iskustva najveći je u uzrasnoj grupi 13-14 godina.“[3]
Ovo i druga istraživanja na nacionalnom nivou pokazuju isprepletanost digitalnog nasilja i nasilja u interakciji uživo, premda je u ovom istraživanju u više slučajeva zabeleženo digitalno (22%) nego nasilje licem u lice (17%).
Skoro četvrtina (23%) ispitanih učenika navela je da je doživela neki oblik vršnjačkog nasilja tokom protekle godine. Najčešći oblik digitalnog nasilja primećenog u ovom uzorku jeste (1) primanje uvredljivih poruka, a odmah zatim slede (2) dobijanje pretnji na internetu i (3) izostavljanje iz grupe ili aktivnosti na internetu.
Na pitanje da li su se oni ikada našli u ulozi nasilnika, gotovo identičan postotak ispitanih dečaka (11%) i devojčica (10%) odgovorilo je potvrdno.
Kada je reč o izloženosti uznemirujućem i štetnom sadržaju, zaključak je da su češće devojčice nego dečaci izloženi ovakvom sadržaju, kao i da je 1/3 ispitanika navela da ih je nešto uznemirilo na internetu skoro svakog meseca u protekloj godini.
– Skoro tri četvrtine učenica (71%) uzrasta 14-17 godina i 56% učenika videlo je na internetu slike krvi i nasilja prema drugim osobama ili životinjama;
– Oko 50% učenica i učenika susrelo se na internetu sa porukama mržnje;
– 59% učenica i 54% učenika uzrasta 14-17 godina videlo je sadržaje sa načinima na koje čovek može sebe da povredi;
– 57% učenica i 38% učenika istog uzrasta videlo je sadržaje sa načinima na koje se može postati mršav odnosno sadržaje koji ohrabruju anoreksična i bulimična ponašanja (engl. pro-ana i pro-mia sadržaji);
– 57% učenica i 47% njih videlo je sadržaje sa tuđim iskustvima uzimanja droge;
Kako se može počiniti samoubistvo na internetu je videlo 44% devojčica i 36% dečaka istog uzrasta.
Na pitanje sa kime razgovaraju kada naiđu na uznemirujući sadržaj online, ispitanici su odgovorili:
– 45% Razgovara sa nekim vršnjakom;
– 31% Razgovara sa roditeljem ili starateljem;
– 25% Ne razgovara ni sa kim;
– 3% Razgovara sa nastavnicima.
Budući da najveći broj ispitanih učenika ima najviše poverenja u svoje vršnjake, to je još jedan pokazatelj da u školama treba uvesti vršnjačku edukaciju, inicirati formiranje vršnjačkih grupa za podršku putem interneta i ohrabrivati ih da ne ćute o negativnim iskustvima koja su doživeli na internetu.
U kojoj meri roditelji nadziru ponašanje svoje dece na internetu?
U odgovornosti roditelja je da svojoj deci objasne moguće zloupotrebe na internetu koje se tiču privatnosti, govora mržnje, digitalnih prevara, i slično. Međutim, ni roditelji nemaju uvek uvid u najnovije aplikacije ili trendove koji uzimaju maha, a kod dece se vrlo rano, kao što pokazuje ovo istraživanje, javlja samopouzdanje pri samoproceni digitalne pismenosti, sposobnosti da zaštite svoju privatnost ili da prepoznaju neistinite informacije.
Tome treba dodati i izvesni otpor prema roditeljima koji se javlja u adolescenciji, kao i snažno uverenje roditelja da se njihovo dete nikada ne bi našlo u ulozi nasilnika, i slično.
Određena izloženost riziku teško se može izbeći ako želimo da deca i mladi razviju određene digitalne veštine; takođe, izloženost određenom nivou rizika može da dovede do razvoja rezilijentnosti kod dece, te je u tom smislu određen rizik čak i neophodan da bi deca i mladi razvili otpornost u digitalnom okruženju. Postoje svakako deca koja su, kako po svojim demografskim, tako i individualnim karakteristikama, u većoj opasnosti od negativnih posledica od druge dece, tako da je veoma bitno identifikovati tu decu i pružiti im odgovarajuća sredstva prevencije, kao i pomoć kada do negativnih posledica dođe. [4]
Imajući to u vidu, ipak se mora primetiti da, prema rečima ispitanika, manje od polovine (44%) roditelja svojoj deci objašnjava kako da bezbedno koriste internet, a svega 35% sa svojom decom razgovara o tome šta rade na internetu. Dodatno, 30% ispitanih učenika navodi da ih roditelji nikada ne ohrabruju da na internetu uče ili istražuju.
U poređenju sa drugim zemljama, Srbija ima lošiji postotak kada je reč o upotrebi “roditeljske kontrole” na internetu u cilju osiguranja bezbednosti dece na internetu, koju koristi manje od petine roditelja ispitanih učenika.
Koje su onda preporuke autora ovog istraživanja za roditelje?
Budući da ne postoji globalni konsenzus o optimalnoj količini vremena provedenog ispred ekrana, roditeljima se preporučuje da naprave individualni plan sa svojim detetom koji predstavlja zdravi balans između online i offline aktivnosti. Pored toga, fokus roditelja ne treba biti na količini vremena nego na kvalitetu tog vremena i aktivnosti na internetu.
Još jedna preporuka odnosi se na to da decu treba podsticati da ne koriste internet samo za zabavu nego i za sticanje veština, pronalaženje korisnih informacija, školske zadatke, i slično.
Nastavnici nedovoljno uključeni u način korišćenja interneta od strane učenika
Sudeći prema odgovorima ispitanih učenika, oni retko imaju razgovore o upotrebi interneta sa svojim nastavnicima. Na pitanje da li ih nastavnici podstiču da internet koriste u svrhu istraživanja i učenja, desetina kaže da se to dešava često, dok više od polovine odgovara da se to ne dešava nikad ili skoro nikad. Samo je 3% učenika osetilo poverenje da se nastavnicima obrati za pomoć nakon uznemirujućeg iskustva na internetu.
Osim ovih lako merljivih metoda, autori posebnu važnost pridaju osnaživanju dece u razvoju kapaciteta za samokontrolu i strategija za prevazilaženje stresa u svakodnevnom životu. To se povezuje sa činjenicom da mentalno zdravlje dece se itekako dovodi u vezu sa načinom na koji koriste internet.
Zaključak ovog istraživanja glasi da bi roditelji, više nego ikad, trebalo da posreduju u aktivnostima dece na internetu. Da znaju, više nego što je to ranije bio slučaj, kakvim sadržajima pristupaju i koje aplikacije koriste, uz uvažavanje njihovog prava na privatnost. Rešenje ne leži u zabrani već u uspostavljanju uzajamnog poverenja, zasnovanog na tome da deca razumeju zašto neki sadržaji i aktivnosti mogu biti štetni za njih, ali i da treba da govore o negativnim iskustvima koja su doživela.
[1]Istraživanje “Deca Evrope na internetu”, strana 11
[2] Istraživanje “Deca Evrope na internetu”, strana 75
[3]Istraživanje “Deca Evrope na internetu”, strana 12
[4] Istraživanje “Deca Evrope na internetu”, strana 16
Autorka: Marija Stojadinović
Ilustracija: Milica M.
Izvor: WebMind
Prijavite se za Advertiser Serbia Daily Newsletter
Facebook
Twitter
LinkedIn
RSS