BOJANA DRLJAN, logoped: „Prevencija ekranizma je uvek najbolje i najefikasnije rešenje“

Nedavno su u Beogradu i Novom Sadu održane tribine koje su deo kampanje pod nazivom ,,Dečji svet je veći od ekrana” koju je pokrenuo Telekom Srbija i na kojoj su učestvovali eksperti iz različitih oblasti. Tim povodom razgovarali smo sa doc. dr Bojanom Drljan, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Odeljenje za logopediju……Razgovor vodio Nenad Danilović, glavni i odgovorni urednik izdanja Advertiser Serbia

 

doc. dr Bojana Drljan, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Odeljenje za logopediju

Doc. dr Bojana Drljan rođena je u Kotoru (Crna Gora). Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Herceg Novom, kao i nižu muzičku školu – odsek gitara i solfeđo. Diplomirala je 2001. godine na studijskom smeru Logopedija, Defektološki fakultet, Univerziteta u Beogradu sa prosečnom ocenom 9,13.
Od 2002. do 2007. godine radila je logoped na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu i Domu zdravlja u Gračanici, gde je bila i član komisije za kategorizaciju dece sa smetnjama u razvoju.
Od 2008. godine radi na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Univerziteta u Beogradu. Završila je doktorske akademske studije 2018. godine na studijskom programu Logopedija, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Univerzitet u Beogradu, sa prosečnom ocenom 9,80, a doktorsku disertaciju pod nazivom „Leksičke sposobnosti kod dece sa specifičnim jezičkim poremećajem” odbranila je 2018. godine.
U zvanje docenta za užu naučnu oblast Poremećaji jezika izabrana je 2020. godine na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Univerzitet u Beogradu, gde i trenutno radi kao nastavnik na predmetima Jezički poremećaji kod dece, Smetnje u učenju, Disleksija i Disgrafija i Razvojni jezički poremećaji.
Bila je angažovana kao nastavnik na predmetima Poremećaji tečnosti govora na Medicinskom fakultetu u Foči, Univerziteta u Istočnom Sarajevu i Rehabilitacija govorno-jezičkih poremećaja na Pedagoškom fakultetu, Univerziteta u Sarajevu.
Završila je edukacije za primenu novih tehnologija u univerzitetskoj nastavi u Portu (Portugal) i za univerzitetske predavače na engleskom jeziku na Univerzitetu u Beogradu.
Bila je učesnik više nacionalnih projekata, recenzent i urednik nacionalnih i međunarodnih skupova i časopisa, kao i mentor i član komisija za izradu više od 30 master radova i šest doktorskih disertacija. Autor je 70 naučnih radova i naučne monografije Jezički poremećaji kod dece. Angažovana je i kao stručni konsultant za procenu jezičkih i srodnih kognitivnih sposobnosti dece i odraslih u „Logo-centru”.

 
Draga Bojana, voleli bismo da za sam početak našim čitaocima predstavite podatke o uticaju ekrana na život dece.

– Istraživanja su pokazala da izloženost ekranima značajno povećava rizik za kašnjenje u govorno-jezičkom razvoju, pogotovo kod dece mlađe od dve godine. Takođe, vreme provedeno ispred ekrana duže od pola sata do sat vremena, kod dece predškolskog uzrasta utiče negativno na širenje rečnika, razvoj sposobnosti pažnje, samokontrole, kontrole emocija i rešavanja problema, ali i na povećanu anksioznost i depresiju kod adolescenata koji provode više sati uz ekrane.

Šta zapravo treba konkretno učiniti da bi se sprečio ekranizam, što je nov pojam koji se upotrebljava za prekomernu upotrebu digitalnih uređaja kod dece u najranijem detinjstvu? Mi u redakciji Advertiser Serbia na ovaj problem gledamo kao na nešto što je u rangu problema globalnog zagrevanja, zagađenja planete itd. Primetno je da su posledice ovog problema po dečji život izrazite. Dovoljno je navesti činjenicu da se deca ne igraju više na ulici, ne kreću se dovoljno, te da je njihova fizička aktivnost na nezavidnom nivou.

– Nije samo fizička aktivnost problem, niti će angažovanje deteta samo fizičkim aktivnostima pozitivno uticati na kompletan kognitivni razvoj deteta. Deci je potrebna interakcija u svim socijalnim oblicima. Kao prvo, roditelji bi trebalo da daju dobar primer ograničavanjem sopstvenog gledanja televizije, upotrebe pametnih telefona i igranja video igrica. Korisno je pratiti vreme ispred ekrana pomoću lista rasporeda.

Obavezno izbegavati gledanje televizije za vreme obroka. Jedan od efikasnih načina da se dete skloni sa ekrana je interakcija sa njima.

Dragoceno je provođenje slobodnog vremena kod kuće u razgovoru sa decom, igranjem raznih igara koje ne uključuju ekrane, čitanjem priča i još mnogo toga. Deca će se osećati zauzeto i zabavljeno kada provodite vreme sa njima i pružate im pažnju. Ovo su prirodni načini da se njihov fokus skine sa ekrana.

Kojih 5 glavnih saveta biste dali roditeljima da zaštite svoje dete i zdrav razvoj od neželjenog uticaja izloženosti ekranima?

– Ukratko: Ne izlažite decu mlađu od dve godine nijednoj vrsti ekrana; kontrolišite vreme provedeno na ekranu kod dece od dve do pet godina (ne više od sat vremena dnevno i samo televizori, nikako mobilni telefoni i tableti), kontrolišite sadržaje koje deca gledaju jer većinom nisu prilagođena maloj deci i provodite vreme sa njima tokom gledanja i objašnjavajte situacije i pojave koje im mogu biti nejasne; provodite više vremena u interakciji i igri sa detetom jer im je to primarno i najviše ih zadovoljava u emotivnom smislu, a i najviše doprinosi ranom kognitivnom razvoju; odredite dane u nedelji kad ćete provoditi vreme sa decom u prirodi i zajedničkim fizičkim aktivnostima koje će i vama koristiti; obavezno pustite decu da se što više igraju sa drugom decom, čak i kad se deca svađaju i prave međusobno nestašluke uče se samokontroli, sposobnosti rešavanja konflikata i socijalnim veštinama, jedino tako kroz prirodne komunikativne situacije mogu njima da ovladaju, učite ih kako da rešavaju probleme i konflikte, pustite ih da prave greške i uče na njima, ne rešavajte ih umesto njih.

Koja je očekivana budućnost izloženosti dece sadržajima sa ekrana? Svetske IT korporacije se iz dana u dan trude da još više prikuju svetsko stanovništvo za ekrane, čak i time što prave naočare sa ekranima. Pre nekoliko meseci, kompanija Elona Maska je prvi put uspešno ugradila čip u ljudski mozak.

– Po prirodi nisam pesimista i nemam takvo viđenje budućnosti. Sem u slučaju poremećaja, svi mi imamo kapacitete za razvoj kontrole sopstvenog ponašanja i ne postoji nijedan tehnološki uređaj, od mnogih koje imamo trenutno i koje ćemo imati u budućnosti, a koji može da nas kontroliše ako mu to mi ne dozvolimo. To je i razlog zašto moramo posvetiti mnogo više vremena pravilnoj i prirodnoj stimulaciji razvoja naše dece kako bi imali dovoljno kapaciteta da kontrolišu svoj život i mogućnost izbora u budućnosti, jer će imati mnogo više izazova nego što smo mi imali.

Kako Vi vidite svoj rad u budućnosti kada reč o rešavanju ovog problema? Imate li planove o nekim svojim budućim projektima, ali i drugim vrstama aktivnosti?

– Kao univerzitetski profesor koji edukuje mladi kadar i neko ko se bavi razvojnim i stečenim poremećajima, vidim mnogo izazova, ali to zahteva i dosta prilagođavanja. Sad već imam generacije studenata koje su odrasle na telefonima i koje imaju drugačije poimanje sveta, načine učenja i očekivanja nego što smo mi imali pre samo 30 godina.

Veliki tehnološki napredak je uzrokovao mnogo veći generacijski jaz od onih prisutnih u prethodnim smenama generacija.

Najbolje rešenje je uvek „zlatna sredina“, ili iskoristiti najbolje od onog što tehnologija pruža uz implementaciju vrednosti i stilova učenja koji su najbolji za ove mlade ljude, ali na načine koji su njima bliži i kojima bolje vladaju. S druge strane, nije baš tačno da danas imamo više razvojnih poremećaja, samo imamo bolje instrumente za procenu i imamo neke nove poremećaje koji zahtevaju intenzivnije proučavanje, a u cilju iznalaženja strategija kako pomoći deci da ih prevladaju ili barem kako da sa njima funkcionišu u društvu. Uopšteno gledajući, tako vidim sopstveni rad u budućnosti.

Koji je bio vaš motiv da se aktivno uključite u kampanju „Dečji svet je veći od ekrana” Telekoma Srbija?

– Moj motiv za učešće u kampanji je bio da, iz ugla moje stručne ekspertize, doprinesem podizanju nivoa svesti o uticaju ekrana na govorno-jezički i kognitivni razvoj dece, ali i razbijanju brojnih zabluda i dezinformacija o tome. Internet je mesto gde danas svako može plasirati neke informacije i svi znamo da ih ima u neograničenom broju, ali teško je roditelju ili nekom ko se u stručnom smislu ne bavi tom oblašću da razluči koje su informacije verodostojne i tačne.

Tribine na kojima učestvujete su deo šire gore pomenute Telekomove kampanje. Do sada su održane dve tribine od planirane četiri. Možete li da već sada ocenite za koje teme i probleme je publika bila najzainteresovanija?

– Prema povratnim informacijama koje sam dobila, najviše su zainteresovani upravo roditelji, a najviše ih interesuje na koji način mogu uticati na prevenciju ekranizma i kako da primete njegov negativan uticaj na razvoj njihove dece.

Kako Vi lično, i kao čovek i kao profesionalac, vidite značaj Telekomove kampanje?

– Mislim da je najveći značaj upravo podizanje svesti o lošem uticaju ekranizma na razvoj dece, ali ne samo kod roditelja, već i kod drugih profesionalaca koji se bave vaspitanjem i obrazovanjem dece. Iskreno se nadam da će ova kampanja probuditi i druge društveno značajne i uticajne kompanije i organizacije da više govore o ovoj temi, i da sprovode više aktivnosti u cilju prevencije uticaja ekranizma na razvoj dece.

Prevencija ekranizma je uvek najbolje i najefikasnije rešenje, a ne saniranje posledica.

Pored već održanih tribina u Beogradu i Novom Sadu, biće održane i tribine u Kragujevcu i Nišu. Uputite poziv svim zainteresovanim građanima da prisustvuju predstojećim tribinama.

– Ako vas interesuje ova tema, u ličnom ili profesionalnom smislu, budite sa nama na nekoj od predstojećih tribina. Znam da je sat i po malo vremena za razjašnjavanje ove jako kompleksne teme, ali je dovoljno za podizanje svesti i neka nova pitanja. U svoje ime mogu reći da ću biti uvek dostupna za sve nedoumice i nova pitanja i nakon tribina.

 

Autor: Nenad Danilović
Izvor: Advertiser Serbia
Autor naslovne fotografije: Zoran Rašić