Da li globalna neizvesnost menja način na koji države čuvaju svoje zlatne rezerve?

Zlato ponovo dobija sve značajniju ulogu u međunarodnom finansijskom sistemu, ali fokus više nije samo na njegovoj ceni ili količinama koje kupuju centralne banke.

 

Sve važnije pitanje postaje gde se investiciono zlato fizički čuva i da li država u kriznim vremenima ima siguran pristup sopstvenim rezervama.

Prema izveštaju Evropske centralne banke (ECB) o međunarodnoj ulozi evra, zlato je krajem 2025. godine činilo 27% zvaničnih rezervi centralnih banaka, posmatrano prema tržišnoj vrednosti. Time je prestiglo američke državne obveznice, koje su činile 22%, dok je udeo imovine denominovane u evrima iznosio 15%. Ipak, ECB ističe da je veliki deo ovog pomeranja rezultat snažnog rasta cene zlata, a ne isključivo novih kupovina centralnih banaka.

Zbog toga drugi deo priče postaje sve važniji – ne samo da li centralna banka poseduje zlato, već i gde se ono nalazi. Istraživanje Central Bank Gold Reserves Survey 2026, koje je sproveo Svetski savet za zlato (World Gold Council), pokazuje da pojedine institucije već menjaju način na koji čuvaju svoje zlatne rezerve. Tokom proteklih 12 meseci, 9% anketiranih centralnih banaka povećalo je količinu zlata koja se čuva u zemlji, dok je dodatnih 10% rasporedilo zlatne rezerve na više lokacija u inostranstvu.

To pokazuje da se zlato sve manje posmatra samo kao broj u finansijskim rezervama centralne banke. Ono postaje strateška imovina čija vrednost ne zavisi samo od tržišne cene, već i od fizičke dostupnosti. U kriznim situacijama, likvidnost ne znači samo da se neka imovina može prodati. Ona podrazumeva i da država ima stvarni pristup toj imovini kada joj je to potrebno.

Srbija je već preduzela korake u tom pravcu. Tokom prethodnih godina, deo zlata koji se nalazio u inostranstvu vraćen je u trezore Narodne banke Srbije. Ova odluka danas dobija dodatni značaj u međunarodnom okruženju u kojem sankcije, geopolitički rizici, poremećaji u finansijskim tokovima i političke odluke mogu ograničiti pristup imovini koja se čuva van zemlje.

„Centralne banke se više ne pitaju samo koliki prinos neka imovina može da donese. Mnogo važnija pitanja postaju: ko kontroliše tu imovinu, gde se ona nalazi i da li država ima stvarni pristup toj imovini u trenutku krize. To je posebno važno kada je reč o zlatu, jer zlato nije nečije obećanje da će platiti. Ono je fizička imovina. Zato repatrijacija zlata nije simboličan potez, već način da se smanje pravni, operativni i geopolitički rizici“, izjavio je Georgi Hristov, direktor kompanije „Tavex zlato&srebro“ i ekonomski analitičar.

Prema Hristovu, ova tema je važna ne samo za centralne banke, već i za šire razumevanje finansijske sigurnosti.

„Kada same centralne banke počnu da posvećuju više pažnje ne samo količini zlata koju poseduju, već i njegovoj fizičkoj dostupnosti, to šalje jasnu poruku. U stabilnim vremenima pitanje gde se neka imovina nalazi može delovati kao tehnički detalj. Međutim, u kriznim situacijama ono postaje ključno pitanje bezbednosti. To važi za države, ali u manjem obimu i za domaćinstva jer nije važna samo vrednost imovine, već i koliko brzo i nezavisno neko može da joj pristupi“, dodao je Hristov.

Ovaj zaokret pokazuje da globalni finansijski sistem ulazi u period preispitivanja dosadašnjih modela. Američki dolar i državne obveznice i dalje ostaju ključni delovi međunarodnih rezervi, ali centralne banke sve više traže imovinu koja može da smanji zavisnost od jedne valute, jednog tržišta ili jedne političke nadležnosti.

Zlato danas zato ima dvostruku ulogu. S jedne strane, ono ostaje rezervna imovina i čuvar vrednosti. S druge strane, njegova fizička priroda ponovo postaje prednost u svetu u kojem pristup finansijskoj imovini može biti ograničen geopolitičkim odlukama.

Ovaj pomak – od posmatranja zlata kao finansijske stavke do njegovog sagledavanja kao fizički dostupne strateške rezerve – postaje jedna od najvažnijih tema u upravljanju nacionalnim rezervama.
 

Image by Steve Bidmead, Pixabay